Gotovo istim putem prošao sam pre šest godina. A kao da je bilo juče.
Odavno sam Aleksandri obećao jesenji izlet. Bilo je više ruta u opticaju, ali nas je privukla poseta podzemnom gradu u Malom Zvorniku. Pošto smo se odlučili za „marš na Drinu”, predložih da putanja bude malo duža. I tako krenusmo na još jednu avanturu u Podrinje, pokazaće se da to i nije bilo daleko od prave avanture.
Utorak, 8. oktobar 2024.
Po običaju, uvek nešto pomeri vreme polaska. Ovoga puta je uzrok bila neisporučena pošiljka, po koju smo Danka i ja morali da skoknemo u magacin kurirske službe. Zato krećemo tek u pola devet.
Prvo odredište nam je Kadinjača. Prema Užicu nisam vozio pune dve godine. Posle Ovčar Banje standardno ulazimo u čuvenu Požešku maglu, koja nas prati sve do Sevojna. Put je u prilično lošem stanju, verovatno zbog najavljenog probijanja tunela i izgradnje obilaznice.
Spomen-kompleks nas dočekuje u tišini. Na parkingu nema automobila. Posle nas se parkira još jedan, ali su izgleda stali samo da doručkuju, jer brzo nastaviše put. Prostor se dobro održava, trava je pokošena, ima i cveća, poneka ploča na stazama je rasklimana. Tišinu naruši samo pokoje vozilo.
Čitam poznate stihove Slavka Vukosavljevića i, i pored svih ideoloških razlika kojima je ophrvana naša bliska istorija, moram da postavim pitanje: zar Kadinjača nije slična grčkim Termopilima?
Dok se spremamo da krenemo, pored našeg automobila se zaustavlja džip. Izlaze dvoje Kineza i upućuju se ka spomeniku.
Rasparne šoljice
Želim Aleksandri da pokažem branu hidrocentrale, ali i najkraću reku u Srbiji, Vrelo. Zbog dužine od tristo šezdeset pet metara neki je zovu i reka Godina.
Na ušću se nalazi restoran „Vrelo”. Bašta ne radi, a nisam siguran da li radi i restoran; staze između stolova posute su lišćem. I ovde sve deluje tiho.
Zaustavljamo se kod restorana „Studenac”, iznad čuvene Kućice na steni. Nalazi se na odličnom mestu, ima veliki parking, dakle sve uslove za uspešan rad. Ali čim se uđe, oseti se da nešto nedostaje. Umesto da novog gosta dočekaju sa par ljubaznih reči, gost se oseća kao izgubljen u svemiru. Morali smo sami da pitamo da li radi terasa. Brzo smo bili usluženi, ali je kafa doneta u rasparnim šoljicama, što restoranu koji pretenduje da bude poznat ne sme da se desi. Kasnije se ispostavilo da ne primaju kartice, a naplaćuju i bez izdavanja fiskalnog računa. Onako, odoka.
Bojim se da nije dovoljan pogled na kućicu da bi se neko vratio.
Ko vodi u meču
Između Bajine Bašte i Ljubovije Drina deluje pitomo. Od one snažne reke iz gornjeg toka ostala je samo modrozelena boja. Nažalost, čovek je i ovde dao svoj pečat u vidu prljavštine.
Na prostoru između puta i rečnog korita ubrzano niču etno-naselja. Pitanje je ko vodi u meču između profita i ekologije. Preduzetnici moraju da imaju na umu da se lep apartman i dobra hrana mogu dobiti i u betonskoj šumi, a savremenog hedonistu pomalo privlači i prava priroda, koju su mu soliteri i asfalt sakrili, makar od pogleda. Drina je ta koja ovde dovodi posetioce. Ako ona počne da liči na kanalizacioni kanal, završiće se i era etno-turizma.
Manastir Soko posvećen je Svetom Nikoli Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Sagradio ga je episkop šabačko-valjevski Lavrentije, čiji se grob nalazi pored crkve. Manastir je ženski, a jedna od monahinja je Jovana, unuka generala Aleksandra fon Lera.
I ovde vlada mir. Ali je neobično što nema posetilaca. Istina, radni je dan, ali predivno jesenje vreme trebalo bi da je u prirodu izvelo više ljudi. Pogotovu što se hvalimo razvojem turizma.
Na Mačkovom kamenu, gde su se krajem septembra 1914. vodile krvave borbe, ponovo nas dočekuje tišina kojom se odaje počast palim herojima. Ni ovde nema posetilaca. Upravo kad smo nastavljali put, stiže jedan biciklista, praćen glasnom rok muzikom.
Odavde krenu avantura
Navigacija nas uputi ka Malom Zvorniku preko Krupnja. Aleksandra na telefonu nađe da je put na koji se skretalo ranije kraći. Zato se vratismo.
Ubrzo ćemo ustanoviti da se radi o pravom šumskom putu. Navigacija nas obaveštava da nam valja voziti oko sedam kilometara. Počinje spuštanje obroncima Boranje prema Drini, ka planinarskom domu „Šarena bukva”. Nadamo se da će odatle biti asfalt.
Očekivanja se nisu ispunila. Navigacija javlja da treba voziti još devet kilometara. Prolazimo pored traktora natovarenog drvima i gledamo u pomalo začuđeno lice traktoriste, koje kao da govori: „Kud li su ovi pošli?” Nešto kasnije, na uskom šumskom putu, mimoilazimo se sa golfom nemačkih tablica. U kolima je sama žena. Odmah se nameće pitanje da li je i nju ovamo dovela navigacija.
Sve vreme put vijuga kroz gustu bukovu šumu. Odavno nisam video ovakvu šumu, sa drvećem pravim kao strela. Kažu da na Boranji raste jedna od najkvalitetnijih bukvi.
Usput srećemo i đaka pešaka, a vrlo brzo nailazimo na kuću oko koje se vije gust dim. Pomislih da se peče rakija, ali ispostavi se da je u pitanju ćumurana.
Konačno nas iznenadi asfalt.
Kasno za podzemni grad
Stigli smo do sela Radalj. Pošto nam je sledeće odredište podzemni grad u Malom Zvorniku, tražimo lokaciju i utvrđujemo da je poseta samo do tri sata, a već je skoro četiri.
Provozasmo se do brane hidroelektrane, gde se okrenusmo. Samu branu nismo videli, jer ju je zaklanjalo drveće.
Put nastavljamo niz Drinu. Usput prolazimo pored poznatog etno-naselja “Sunčana reka”. Parking ispred je prilično popunjen, čak ima i par autobusa. Česta prezentacija na televiziji učinila je da bude zanimljivo turistima. Kakva razlika u odnosu na mesta koja smo danas ranije posetili.
Kur-salon
U centru Banje Koviljače nalazi se Banjski park sa čuvenim Kur-salonom, reprezentativnim zdanjem koje je 1923. godine podigao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Pravljen je po uzoru na bečki, ali sa razlikom: dok je u Beču bilo dozvoljeno samo lečenje, ovaj je pravljen za zabavu.
Za njega su vezane zanimljivosti, ovde je otvorena prva kockarnica na Balkanu, održan prvi izbor za mis Jugoslavije, a muzičari su plaćali da bi u njemu svirali. U njemu je kralj Petar Drugi, posle bombardovanja Beograda, proglasio mobilizaciju.
Ovde nas dočekuje puno banjskih gostiju. Jedni šetaju, drugi sede u parku, a neki uz piće na terasi.
Usput prolazimo pored ruševine nekadašnjeg privrednog giganta „Viskoza”. Od izlaska iz Loznice počinju sela koja se pominju u aktuelnim pričama o rudarenju jadarita.
U Osečini svraćamo u restoran „Most” na jagnjetinu. Bila je dobra, ali previše posna za moj ukus. Kada smo kretali dalje, noć se već bila spustila.
Bio je ovo izlet od nekih četiristo pedeset kilometara kroz Zapadnu Srbiju. Ostalo je još toga što treba videti i doživeti.
