Prema onome što sam napisao reklo bi se da je ovo bilo samo turističko putovanje, ali nije bilo tako. Bilo je i radnih obaveza, pre svega poseta sajmu SICOB. Sajam se održavao na Defansu, modernom poslovnom kvartu koji je i danas najveći namenski građen poslovni centar u Evropi.
Ime je dobio po spomeniku braniocima Pariza poginulim u francusko-pruskom ratu. Izgradnja je počela 1958. godine, a kvart se najviše razvijao u naredne tri decenije. Jedna od najpoznatijih zgrada je Velika kapija, koja stoji u istoj osi sa obeliskom na Trgu Konkord i Trijumfalnom kapijom. Od Trijumfalne kapije ka Defansu vodi Avenija Šarla de Gola, koja kroz sam poslovni centar najvećim delom ide ispod zemlje.
Sajam i dve prezentacije
Na sajmu SICOB bila je uglavnom izložena birotehnička oprema, a samih računara relativno malo. Ali za nekoga ko još nije napunio ni godinu dana radnog staža, sve je to bilo zanimljivo. Posle sajma otišli smo u obližnje predstavništvo IBM-a, gde su nam u prezentacionom centru predstavili nove pravce razvoja računara kod tada još uvek najvećeg proizvođača na svetu.
Turistička agencija je kao stručnog konsultanta angažovala Čedomira Milenkovića, nekadašnjeg saradnika naše laboratorije, koji je tada radio u „Ei-Honeywellu“. Bio je to pravi pogodak. Narednog dana organizovao nam je posetu prezentacionom centru Honeywella, gde smo upoznali nove računarske sisteme te firme i nove verzije njihovog operativnog sistema GCOS. Sa te tri posete svrha putovanja, bar što se mene tiče, bila je potpuno ostvarena.
Na vrhu tornja
Jedan od najupečatljivijih doživljaja bio je penjanje na Ajfelov toranj. Marsova polja, na čijem je kraju, na obali Sene, toranj, srce su Pariza, pa je pogled sa njega veličanstven: vidi se praktično ceo grad. Posetiocu ostaje samo da uživa u pogledu na Bulonjsku šumu, Marsova polja, velike bulevare, Luvr i, u daljini, Sakr-Ker na Monmartru.
Štrajk koji mi je poklonio dan
Četiri dana u Parizu brzo su prošla. A onda je stiglo iznenađenje: zbog štrajka osoblja „Er Fransa“ nismo mogli da se vratimo večernjim letom u četvrtak. Na sastanku u holu hotela predstavnici agencije ponudili su produženje aranžmana za jedan dan, što je meni sasvim odgovaralo, jer smo ostajali dan duže u Parizu, i to besplatno. Bilo je, naravno, i poslovnih ljudi koji su negodovali i tražili da im se obezbedi povratak letom JAT-a. Posle sastanka mogli smo da nastavimo upoznavanje Pariza i da čekamo sutrašnji popodnevni let mađarskog MALEV-a do Budimpešte, odakle se autobusom vraćamo u Beograd. Nismo propustili ni priliku da obiđemo velike robne kuće na Bulevaru Osman. Žorž Ežen Osman, po kome bulevar nosi ime, bio je prefekt Pariza od 1853. do 1870. godine; kažu da se za to vreme Pariz promenio za šezdeset odsto. Njemu grad duguje Trg Etoal sa dvanaest avenija koje se zrakasto šire od njega, parkove poput Luksemburškog i Monsoa, a zajedno sa inženjerom Belgranom i vodovod i modernu podzemnu kanalizaciju. Za vreme njegove uprave i Jelisejska polja su dobila današnji izgled.
Najpoznatija pariska robna kuća, Galerija Lafajet, pripada francuskom lancu luksuznih robnih kuća, najvećem u Evropi; odmah pored nje je robna kuća „Printan“. Ove klasične robne kuće, preteče današnjih tržnih centara, organizovane su po sličnim pravilima. Prizemlje je rezervisano za parfimeriju, nakit, bižuteriju i kožnu galanteriju. Na gornjim spratovima je odeća, po pravilu prvo ženska pa muška, iza toga stvari za kuću, sportska oprema i oprema za putovanja. Ko ne zna tačno šta hoće, može tu da provede satima, pa na najvišem spratu obično postoje restorani i kafići za predah, a u suterenu odlično snabdevene prodavnice hrane. U jednoj od ovih robnih kuća kupio sam vrlo lepu jaknu sa dva lica.
Povratak
Konačno je došlo vreme da se oprostimo sa Parizom i da „tupoljevom 154“ MALEV-a krenemo za Budimpeštu. Ponovo smo poleteli sa Orlija.
Na aerodromu u Budimpešti čekao nas je autobus za Beograd. Odmor smo napravili u Subotici, u hotelu „Patrija“. Kad sam ušao, za jednim stolom ugledao sam kolegu sa fakulteta Branislava Rodića, koji je večerao sa jednim kolegom. Aca i ja im se pridružismo i čak podelismo večeru sa njima, pre nego što je stigla i večera kojom nas je častila agencija. U Beograd smo stigli oko dva posle ponoći.
Pariz ću ponovo videti tek posle četvrt veka, 2003. godine, sa Dankom.
Nastavak: Pariz (3)