Oznaka: doktorske studije

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim

Put do pakla

Možda ću biti malo dosadan ako ponovim maksimu: „Put do pakla popločan je najboljim namerama.“ Ali mislim da stanje doktorskih studija nije posledica nečije smišljene i loše namere. Pre će biti da je reč o posledicama loših procena i ishitrenih odluka donetih na osnovu njih.

SR Jugoslavija, pa time i Srbija, nisu bile potpisnice „Bolonjske deklaracije“. Posle oktobarskih događaja 2000. godine deklaracija je potpisana i odmah se krenulo u promene visokog obrazovanja i naučnoistraživačke delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine, donošenjem novog zakona. U međuvremenu, otprilike od 2003. do 2010. godine, na konferenciji „Trend“, posvećenoj trendovima razvoja nauke i obrazovanja, raspravljalo se o praktičnoj primeni Bolonjskog procesa u Srbiji.

Nažalost, na tim skupovima malo je pažnje posvećivano stvarnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati. Pre svega, nije se gledalo kolike su potrebe svih delova društva za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno za doktorima nauka. Pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država lagodno finansirati doktorske studije.

Novi zakon je uveo i strukovne studije, koje je trebalo da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese kakve traži privreda. Ipak, prioritet su i dalje imale akademske studije. A jedan od uslova da visokoškolska ustanova ima akademske studije, odnosno da bude akreditovana, bio je da ima i doktorske akademske studije. Tu dolazimo do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti i staviti na papir, ali teško sprovesti u praksi.

Od samog starta zakazala je akreditacija, jer se sve odvijalo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Lako se moglo desiti da fakultet ocenjuju recenzenti sa fakulteta koji su upravo nastavnici prvog fakulteta ocenjivali. I tako u krug.

Nastavni planovi doktorskih studija bili su, u načelu, loši. Nisu obezbeđivali znanja kakva treba da ima budući doktor nauka. Doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja na fakultetima. Najzad, studije se najčešće nisu odvijale u kontinuitetu: studenti nisu sve vreme bili na fakultetu. Ti problemi su, u stvari, putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i izvođenju doktorskih studija.

Preduslovi

Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:

  • da su vezane za konkretan istraživački projekat, koji je definisan ili već u toku pre nego što se u njega uključe studenti kao istraživači;
  • da znanje koje student stiče bude vezano za istraživanje u kome učestvuje, što znači da rukovodilac, u skladu sa programom istraživanja, određuje predmete kroz koje će se student teorijski pripremiti;
  • da student tokom studija ima radno mesto i uslove za svakodnevni istraživački rad, po mogućstvu i honorar za istraživačke poslove, ako za istraživanje postoji novac. Status studenta doktorskih studija trebalo bi da mu daje pravo da bude angažovan kao asistent na svom fakultetu, ali tako da taj angažman ne ugrožava njegov istraživački rad.

I ovde ostaje nekoliko nepoznanica. Pre svega, kako finansirati doktorske studije svakog pojedinca. Nepoznato je i njihovo stvarno trajanje. Po nastavnim planovima i programima, doktorske studije bi trebalo da se završe za tri godine. Onako kako se sada izvode, to je praktično nemoguća misija. Ali nije nemoguće: dobrom organizacijom doktorske studije mogu se završiti maksimalno efikasno.

Pošto student može da upiše doktorske studije odmah posle osnovnih i master studija, postavlja se pitanje koliku će ekspertizu imati kada ih završi. Zato se nameće jedno, na prvi pogled retoričko pitanje: da li znanja stečena na doktorskim studijama kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje doktora nauka?

Kako se postaje doktor nauka

Stečena znanja proveravaju komisije, koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani disertaciju. Pošto je disertacija pre odbrane određeno vreme dostupna javnosti, i javnost je uključena u proveru kvaliteta budućeg doktora nauka. Komisijska ocena odvija se u dve faze.

Prva faza

Ustanova u kojoj se izvode doktorske studije formira komisiju za ocenu podobnosti teme i kandidata. Komisija na osnovu položenih ispita, ranijih rezultata i obrazloženja koje student podnosi uz prijavu teze predlaže odluku i o tome izveštava nastavno-naučno veće, koje odlučuje. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije i odluku veća, konačnu odluku donosi stručno veće univerziteta za naučnu oblast kojoj disertacija pripada. Tada se određuje i mentor, koga je predložila komisija.

Druga faza

Kada je istraživanje sprovedeno i disertacija napisana, mentor o tome obaveštava nastavno-naučno veće. Veće formira komisiju za pregled i ocenu disertacije. U praksi student pred tom komisijom i javno brani disertaciju, mada to nije obavezno, jer se za odbranu može formirati i druga komisija. Po pravilu, mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od tih komisija. Po sadašnjem zakonu, da bi komisija uopšte razmatrala disertaciju, student mora tokom njene izrade da objavi bar jedan rad u časopisu sa takozvane SCI liste.

Doktorske studije završavaju se odbranom teze pred komisijom koju određuje nastavno-naučno veće fakulteta, a potvrđuje stručno veće univerziteta. Ranije je bilo uobičajeno da komisija ima pet članova, a danas su tri člana gotovo postala standard. I to na neki način potvrđuje da su doktorske studije u praksi postale formalnije. Sadašnji nastavnici se sablažnjavaju na tvrdnju da su današnje doktorske studije praktično na nivou nekadašnjih magistarskih. Nažalost, mnogi objektivni pokazatelji govore da je baš tako.

Lično viđenje

Već sam ukazao na mnoge probleme koji prate doktorske studije u Srbiji. Bilo bi nepošteno reći da se na svim fakultetima podjednako loše izvode. Ali mnogo je direktnih i indirektnih pokazatelja da ne daju rezultate kakvi se očekuju. Dve najtanje karike su nastavni plan i program i tok istraživanja i izrade disertacije. Skup predmeta koji čini nastavni plan ne daje dovoljan okvir za sticanje znanja iz mnogih užestručnih oblasti iz kojih studenti na kraju rade istraživanje i disertaciju.

Načelno, moguće je da student položi ispite, a da mu stečeno i provereno znanje uopšte ne bude potrebno u kasnijem istraživanju i radu na disertaciji. S druge strane, istraživanje koje treba da bude predmet disertacije vrlo često se odvija van fakulteta i njegovih laboratorija, bez stalnog kontakta sa mentorom. Ima i niz drugih elemenata koji su formalno-pravno zadovoljeni, ali u suštini nose slabosti koje neminovno utiču na kvalitet doktorskih studija. Imajući sve to u vidu, moje viđenje organizacije doktorskih studija moglo bi se izraziti ovako.

Nastavni plan i program

Nastavni plan i program ne može biti sveden na nekoliko predmeta, koji često proističu iz želje nastavnika da predaju na doktorskim studijama. Predmeti doktorskih studija u određenoj naučnoj disciplini moraju biti podeljeni u nekoliko grupa. Prvu grupu čine predmeti fundamentalni za struku, ali sa dubinom i obimom gradiva mnogo većim nego na osnovnim studijama, čak i kada se predmet isto zove.

Drugu grupu čine predmeti koji neposredno uvode u materiju istraživanja i disertacije. Ako je istraživanje multidisciplinarno, treba da postoje i predmeti koji daju odgovarajuća znanja iz drugih oblasti. Zato se pri akreditaciji studijskog programa ne bi fiksirali predmeti, već pravila po kojima se predmeti biraju i ko su potencijalni nastavnici. O tome više u nastavku, kod izbora predmeta i uloge mentora.

Konkurs

Po sadašnjim pravilima, konkurs za doktorske studije podrazumeva prijem određenog broja studenata, utvrđenog akreditacijom. Već sam rekao koje probleme to donosi. Student upisom na doktorske studije kao da ide „grlom u jagode“: ne zna čime će se baviti u istraživanju, mora sam da bira predmete i, naravno, ne zna mentora koji će ga voditi kroz najvažniji deo posla, izradu disertacije. Zato smatram da bi priprema konkursa i sam konkurs trebalo da izgledaju drugačije.

Tokom prethodne školske godine nastavnici koji imaju istraživanje u okviru koga se može uraditi disertacija prijavljuju komisiji za doktorske studije potrebu za određenim brojem istraživača u svojstvu studenata doktorskih studija. Pri tome, po utvrđenim pravilima, predlažu i kolege koje bi tim studentima bile mentori.

Komisija analizira predložena istraživanja i potencijalne mentore. Na osnovu pozitivno ocenjenih istraživanja utvrđuje se broj mesta za koja se raspisuje konkurs. Posle konkursa se oko izabranih mentora formiraju komisije, koje razgovaraju sa prijavljenim kandidatima i biraju među njima. Pri izboru treba voditi računa o uspehu kandidata, prethodnom iskustvu, sklonostima i želji da se usavršava u određenoj oblasti. Izabrani kandidati stiču pravo na upis. Važno je i pitanje ko snosi troškove doktorskih studija, ali o tome će biti posebno reči.

Izbor predmeta

Kada se kandidati upišu, mentor, koji zna predmet istraživanja, zajedno sa kandidatom određuje predmete koji će činiti njegov nastavni plan i program. Mentor sa predmetnim nastavnikom utvrđuje šta se od studenta očekuje da savlada u svakom predmetu. Plan i program za svakog kandidata potvrđuju komisija za doktorske studije i nastavno-naučno veće fakulteta.

O ulozi mentora, organizaciji istraživanja i vrednovanju njegovih rezultata biće reči u sledećem nastavku.

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača

Stvaranje istraživačkih kadrova

Na stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji negativno su uticale i institucionalne promene u obrazovanju istraživača, do kojih je došlo u poslednjih petnaestak godina. Uzrok je voluntaristički pristup reformi visokog obrazovanja posle društvenih promena 2000. godine, odnosno nekritičko organizovanje ovog nivoa obrazovanja po uzusima takozvane „Bolonjske deklaracije“. Tako je srušen jedan sistem obrazovanja i uveden novi, a da nisu izgrađeni mehanizmi za njegovu korekciju ako krene stranputicom.

Stranputice

Novi sistem je vrlo brzo pokazao sve svoje nedostatke. Oni se pre svega ogledaju u inflaciji „doktora nauka“, dakle ljudi na kojima bi trebalo da počiva budućnost naučnog rada u Srbiji. Rizikujem da ne budem u potpunosti u pravu i da zbog toga budem kritikovan, ali izneću sledeću tvrdnju: većina novih doktora nauka koji su to zvanje stekli posle 2005. godine nije prošla kroz realan istraživački proces. Rezultati predstavljeni u njihovim disertacijama nisu nastali u okviru naučno utemeljenog istraživačkog projekta. Uglavnom se radilo o ad hoc istraživanjima, čiji je smisao bio da budu oblanda za sticanje zvanja.

Izneću još jednu smelu pretpostavku. Analiza doktorskih disertacija odbranjenih posle 2005. godine pokazala bi da se gotovo svaka naslanja na zaseban projekat. A analiza istraživačkih projekata rađenih u to vreme u Srbiji pokazala bi da ih je bilo znatno manje.

Stanje naučnoistraživačke delatnosti odavno zaslužuje sveobuhvatnu i iscrpnu analizu, bez bojazni od zaključaka do kojih će se doći. Uzmimo, na primer, pad Univerziteta u Beogradu na „Šangajskoj listi“. Umesto da se stavi prst na čelo i počne konstruktivno razmišljanje, odmah kreće jalovo traženje krivca. Nosioci borbe za promene trebalo bi da budu pre svega sami istraživači. Ali izgleda da su oni, i pored svega, zadovoljni onim što dobijaju za svoj takozvani naučni rad. Ili pod promenama podrazumevaju nešto drugo: više para za honorare, i to da ne treba ljutiti onoga kod koga je kesa sa novcem.

Doktorske studije

Do sada sam ukazao na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Zaključci koje sam ponudio zasnivaju se više na mom iskustvu nego na sistematskoj analizi. Zato se u nastavku neću baviti samo kritikom, već ću pokušati da procenim kako ovu vitalnu delatnost učiniti uspešnijom.

Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Za početak bi trebalo odrediti period koji bi takvo istraživanje obuhvatilo. Zakon iz 2005. godine uneo je u visoko obrazovanje bitne strukturne promene, takozvanu „Bolonju“. Racionalno bi bilo napraviti presek za petnaest godina, od 2005. do 2020. Mislim da je to dovoljan period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživača. Iako je moguće da ću nešto preskočiti, mislim da takvo istraživanje treba da obuhvati:

  • broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
  • broj studenata koji su studije okončali odbranom doktorske disertacije;
  • vezu između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih disertacija;
  • gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle studija.

Namerno sam izostavio dužinu trajanja studija, kao i raspodelu disertacija po naučnim oblastima i slično, jer se takvi podaci obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština je u dva pitanja:

  • Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
  • Kako treba organizovati doktorske studije?

Visoko obrazovanje u Srbiji odvija se na tri nivoa. Takva struktura uvedena je po uzusima „Bolonjske deklaracije“, i to, kao što sam rekao, prilično ad hoc. Bio je to jedan od pokušaja da se što pre uskladimo sa pravilima Evropske unije i postanemo njeni članovi. Pre nego što pređem na doktorske studije, treba nešto reći i o ostalim nivoima.

Osnovne studije kod nas po pravilu traju četiri godine, a za njima slede master studije u trajanju od jedne godine. Ako se setimo da su studije tehnike ranije trajale pet godina, ova dva nivoa zajedno traju koliko i nekadašnje studije. Master studije bi trebalo da omoguće specijalizaciju u jednom segmentu struke, ali to kod nas uglavnom nije urađeno. Na tehničkim fakultetima to je u suštini nekadašnja peta godina, samo preimenovana u master studije.

Master studije ne pominjem slučajno. Sadašnja struktura gotovo isključuje stručnjake iz privrede koji bi posle stečenog iskustva iz prakse želeli da nastave školovanje. Uzmimo inženjera koji posle osnovnih studija počne da radi. Ako posle nekoliko godina odluči da nastavi školovanje, mora prvo da završi master studije, iako njegovo znanje, a pogotovo iskustvo iz prakse, višestruko prevazilazi ono što ima svršeni master student. O razlici između doktora nauka koji je do tog nivoa stigao neprekinutim studiranjem i onoga ko se na taj korak odlučio iz prakse ne treba posebno govoriti.

U nastavku će biti reči o tome kako se doktorske studije izvode i kakve to posledice ima po kvalitet istraživača, onih koji treba da održe ili podignu nivo naučnog rada u Srbiji.

Imamo li odgovore?

Odgovor na prvo pitanje ne može se odvojiti od visokog obrazovanja. Prema zakonu, nastavnici na ovom nivou mogu biti samo lica sa doktoratom iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:

  • da se obezbede budući nastavnici visokoškolskih ustanova, koji će se istovremeno baviti naučnim radom u svojim institucijama;
  • da se obezbede kadrovi za naučni rad u samostalnim istraživačkim institucijama: institutima, istraživačkim laboratorijama, centrima izvrsnosti, razvojnim centrima i drugim.

Iz dosadašnje prakse proističe nekoliko potpitanja, koja su ujedno podloga za traženje odgovora na drugo pitanje. Na samom početku treba ukazati na zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Ako pođemo od premise da doktorske studije moraju biti naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje, postavlja se pitanje: kakve su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve studije? S druge strane, zakon obavezuje visokoškolske ustanove da imaju doktorske studije, jer je to jedan od uslova za akreditaciju. Tu smo kod jednog od ključnih razloga zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve jesu. Pogrešno postavljena načela autonomije univerziteta prepuštaju visokoškolskim ustanovama da se same staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija. Akreditaciona provera mora biti strožija po svim osnovama, a posebno kada su u pitanju doktorske studije.

Iako se akreditacija sprovodi već skoro dve decenije, stiče se utisak da Nacionalno akreditaciono telo (NAT) veoma malo radi na unapređenju tog procesa. Pre svega, reč je o kompetentnosti članova akreditacionih komisija za pojedine studijske programe. Iole upućeni poznavaoci pojedinih struka ostaju zatečeni nekim nastavnim planovima i programima koji su prošli akreditaciju.

Dodatni problemi

Mnoge visokoškolske ustanove očigledno kubure sa ispunjavanjem akreditacionih uslova. Umesto da se problemi rešavaju, nadležni donose polovična rešenja, koja više liče na dimne zavese iza kojih se kriju stvarne slabosti. Konkursi za doktorske studije formalno se raspisuju svake godine. Pri tome se prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Pre svega, upisuju se studenti koji po više osnova ne ispunjavaju postavljene kriterijume. Na mnogim fakultetima kao spasonosno rešenje koriste se diferencijalni ispiti, što je tek prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.

Diferencijalni ispiti predviđeni su za slučaj kada nadležni organ fakulteta proceni da kandidat nema znanja iz oblasti koje su fundamentalne za struku iz koje upisuje doktorske studije, odnosno kada na prethodnim nivoima (osnovnim i master studijama) nije polagao ispite iz tih oblasti. Po pravilu, dodatni ispiti se propisuju i kandidatima koji na prethodnim nivoima studija nisu imali odgovarajući uspeh.

Postoje i paradoksalne situacije: na nekim fakultetima dodatni predmeti se propisuju studentima koji su sa odgovarajućim uspehom završili akreditovane studijske programe upravo iz struke za koju konkurišu. To je čak kršenje zakona, pa i dokumenta na koji se svi tako zdušno pozivaju, „Bolonjske deklaracije“. Da li to znači da su neki fakulteti postavljeni iznad zakona Srbije i da sebi daju za pravo da procenjuju kvalitet studija na drugim akreditovanim fakultetima i programima?

Bilo je i slučajeva da su pod maskom dodatnih ispita na pojedine programe upisivani kandidati sa potpuno neodgovarajućim završenim studijama. Dodatni predmeti im pri tome uopšte nisu obezbeđivali fundamentalna znanja iz oblasti doktorskih studija. Neki od tih studenata su na volšeban način okončali studije i stekli zvanje doktora nauka, a da nijedan fakultetski organ zadužen za unutrašnju proveru kvaliteta nije reagovao. O spoljašnjoj proveri ne treba ni govoriti.

Ovde treba dotaći još jedan veliki problem domaćeg visokog školstva: fakultete sa prilično heterogenom obrazovnom strukturom, na kojima se izvode međusobno veoma udaljeni studijski programi. Može se razumeti želja zaposlenih da tom raznovrsnošću privuku što više studenata. Ali je neshvatljivo ponašanje NAT-a, koje je takvim fakultetima dalo akreditaciju, iako je očigledno da na njima nema dovoljno kompetentnih nastavnika za sve struke koje se izučavaju.

Ta praksa pokazuje i da unutar pojedinih univerziteta postoje mali univerziteti. Zato u okviru istog univerziteta postoje fakulteti sa ne samo srodnim, već i identičnim studijskim programima. Pored svih drugih nelogičnosti, najbanalnije je to što se fakulteti istog univerziteta međusobno takmiče. Umesto da univerzitet bude kompaktna celina sa jakim obrazovnim, a posebno istraživačkim centrima, sve je u najmanju ruku razvodnjeno.

U takvim okolnostima doktorske studije se izvode po prilično heterogenim nastavnim planovima i bez pravog bavljenja istraživanjem. Zato ne treba da čude ostvareni rezultati. Već ova kratka analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Odgovor na drugo pitanje zato treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija u koju polako tone visoko obrazovanje i naučnoistraživačka delatnost u Srbiji.

Promena koncepta doktorskih studija, a donekle i naučnog rada, ne znači povratak na staro. Pre svega, mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučnog rada i vrednovanjem njegovih rezultata, a ne poput mantre ponavljati: „Tako je po Bolonji!“ Suštinski, sticanjem zvanja doktora nauka kandidat treba da bude osposobljen za samostalan istraživački rad i rukovođenje istraživačkim projektima. Danas se stiče utisak da mu ovo zvanje omogućava tek da postane pripravnik za samostalne istraživačke poslove.

Veliki problem istraživanja i visokog obrazovanja u Srbiji je izraženi normativizam. Da bi se vrednovanje rezultata pojedinaca objektiviziralo, definisana su pravila i kriterijumi koje treba ispuniti. Zato su pojedinci po pravilu okrenuti ispunjavanju kriterijuma. Uz to je stvoreno stanje u kome ispunjen kriterijum automatski znači napredovanje. To značajno utiče na doktorske studije, jer ih nastavnici doživljavaju samo kao sredstvo za ispunjavanje kriterijuma.

Veza naučnog rada i doktorskih studija danas je dodatno individualizovana. Kandidati se često vide kao neko ko treba da pomogne mentoru, članovima komisije, pa i nastavnicima kod kojih polaže ispite, da ne kažem da im obezbedi parametre, čitaj radove, za napredovanje u nastavničkoj hijerarhiji ili druge pogodnosti.

Najveći broj kandidata, uz to, doktorske studije završava izvan konteksta ozbiljnog istraživanja. Obično su to ad hoc ideje, koje nisu uobličene u jasno definisano istraživanje, kroz utemeljen naučni projekat koji je odobrilo neko telo, makar na nivou samog fakulteta.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim