Subota, 19. septembar 2015. Pariz
Današnji dan rezervisali smo za radnje, jer nedeljom ne rade, a u ponedeljak, zbog Luvra, verovatno nećemo imati vremena. Biramo velike robne kuće na Bulevaru Osman, Galeriju Lafajet i Prentan. Naša linija 9 ide duž bulevara, a sa jedne stanice izlazi se pravo na ulaz u Galeriju Lafajet. Stižemo na sam početak radnog dana, ali već zatičemo veliku gužvu, koju prvenstveno čine Kinezi, poređani u redove ispred butika poznatih modnih brendova u prizemlju.
Kinezi su potpuno nadmašili svoje azijske prethodnike u turističkom osvajanju sveta, Japance. Japanci su bili pravi turisti, koji su neprekidno škljocali foto-aparatima, a Kinezi su uz to i neverovatni „kupoholičari“. Pojedinim buticima prosto je nemoguće prići. Naš pohod na čuvene robne kuće završio se neuspešno: nismo kupili ništa. Istina je da Aleksandra ima specifičan ukus, ali zaista nije bilo stvari zbog kojih je vredelo zastati, a da su koštale koliko-toliko normalno. O stvarima čija je cena prelazila hiljadu evra ne vredi ni govoriti.
Slučajno otkriveni Pariz
Pošto prethodne večeri nismo stigli do Centra Žorž Pompidu, posle „trgovine“ krećemo ka njemu. Od Opere, Italijanskim bulevarom, stižemo do Bulevara Monmartr, pa nastavljamo Ulicom Monmartr i Reomirovom ulicom. Sasvim slučajno šetnju nastavljamo Ulicom Montorgej, prepunom restorana, kafea, pekara, prodavnica ribe, sireva, vina, voća, povrća i cveća. Ovo je ulica u kojoj se Parižani druže tokom svakodnevne kupovine.
Pomalo iznenađeni i oduševljeni što smo upoznali jedan svakodnevni, običan Pariz, stižemo do Hala. Do 1971. ovde je bila centralna pariska pijaca, na čijem je mestu izgrađen tržni centar, uglavnom pod zemljom i direktno povezan sa metroom, a sada je bio u rekonstrukciji. Preko Bulevara Sevastopolj malim uličicama stižemo do Trga Žorž Pompidu i istoimenog kulturnog centra, poznatijeg kao Bobur, po četvrti u kojoj se nalazi.
Centar je građen u hi-tek stilu, a sve instalacije su spolja i obojene prema nameni: zelene cevi su vodovod, plave klimatizacija, žute struja, a crveno su obeleženi prolazi za posetioce i uređaji za bezbednost. Otvoren je 1977. i nosi ime predsednika Pompidua. U njemu su javna biblioteka, Muzej moderne umetnosti i IRCAM, centar za muzička i akustička istraživanja. Sa druge strane trga je Kulturni centar Srbije u Parizu.
Zadovoljavamo se pogledom spolja i idemo dalje, ponovo pored Gradske kuće, koja nas je prethodne večeri dočekala pljuskom. Prelazimo Ulicu Rivoli, koja se paralelno sa Senom pruža od Konkorda gotovo do Bastilje, i prelazimo na Site. Razgledamo Palatu pravde i evo nas ponovo ispred Notr Dama. Red za ulazak je predugačak, pa obilazak nastavljamo na levoj obali, u Latinskoj četvrti. Usput, u jednoj bočnoj ulici, uočavamo stubiće za punjenje električnih automobila.
Bulevar Sen Žermen najznačajnija je ulica leve obale. Od tridesetih godina prošlog veka povezuje se sa noćnim životom, kafeima i studentima, a četvrt Sen Žermen bila je središte egzistencijalizma, vezanog za Sartra i Simon de Bovoar. Danas je to jedna od najskupljih trgovačkih ulica, a u kafeima i dalje buja politički i intelektualni život.
Kod Napoleona
Pošto su nam cilj Invalidi, Vavilonskom ulicom stižemo do Bulevara Invalida i ubrzo smo pred veličanstvenim kompleksom, kojim dominira pozlaćena kupola Kraljevske kapele. Pažljiv posmatrač može sa bulevara, kroz bujno šiblje oko Rodenovog muzeja, da uoči čuvenog Mislioca.
Palatu Invalida, barokno-klasicističko zdanje Žila Ardena-Mansara iz perioda 1679–1708, podigao je Luj XIV za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, zamišljajući je i kao spomenik svim junacima ratova. Ispod jedne od najimpresivnijih kupola u svetskoj arhitekturi nalazi se Napoleonov sarkofag.
Francuska je 1840, posle teških pregovora, dobila pravo da Napoleonove posmrtne ostatke prenese sa Svete Jelene. Sahranjeni su ovde 15. decembra 1840, devetnaest godina posle smrti, jer je u testamentu poželeo da počiva na obalama Sene. Sarkofag čini pet kovčega smeštenih jedan u drugi. Ovde su sahranjeni i njegova braća Žozef i Žerom, kao i sin, čije je posmrtne ostatke 1940. iz Beča preneo Hitler, kao „gest dobre volje“ prema Francuzima. Tu su i maršal Foš i mnogi drugi generali.
Da bismo videli Napoleonov grob, morali smo da prođemo rigoroznu kontrolu francuske vojske. Pokazaće se da je to bila najdetaljnija kontrola tokom svih pet dana u Parizu.
Od Trga Invalida Avenijom Mot-Pike stižemo do Trga Žofr, odakle preko Marsovih polja puca pogled na Ajfelov toranj i Palatu Šajo. Iza nas ostaju spomenik maršalu Žofru i Vojna škola. Na početku Marsovih polja je Spomenik miru, od čelika i stakla, na kome je reč „mir“ ispisana na desetinama jezika i pisama, a posetioci u posebne otvore mogu da ostave svoje poruke mira.
Vreme je lepo, pa su mnogi Parižani i turisti izašli na Marsova polja. Srećnici ili oni dovoljno uporni da izdrže red na Ajfelovom tornju mogli su da uživaju u divnom pogledu na grad. I nas dvoje smo želeli da se popnemo na najvišu tačku Pariza, ali nas je već letimičan pogled na redove, i uteha da smo Pariz sa visine videli prethodnog dana, naterao da samo čeznutljivo pogledamo uvis i polako krenemo preko Sene.
Vikend je, pa su staze i stepeništa ka Trokaderu zaposeli i ulični prodavci, mahom emigranti iz frankofonske Afrike. Nude kopije satova i naočara za sunce svetskih brendova i suvenire, naravno Ajfelove tornjeve u svim veličinama i magnete. Ovaj način prodaje, koji se danas odomaćio širom Evrope, prvi put sam video upravo ovde, pre gotovo četrdeset godina. I tada i danas između njih i policije vodi se tihi rat: razbeže se kad policija naiđe, ali čim opasnost prođe, ponovo su tu.
Na platou ispred Palate Šajo zatičemo naše vodiče Maju i Kristijana na kafe-pauzi između dve ture. Kratko razgovaramo, bacamo još poneki pogled na Pariz okupan suncem i vraćamo se u hotel na podnevni odmor.
Ulica Basano, ponovo
Pošto smo prepodne prepešačili veliki deo Pariza, za veče ne pravimo ambiciozan plan. Metroom idemo do Trijumfalne kapije i krećemo desnom stranom Jelisejskih polja, jer smo prethodne večeri prošli suprotnom. Zaustavljamo se ispred Kuće Luj Viton, jednog od simbola savremene mode.
Kraj je radnog vremena, ali ponovo smo svedoci kineskog pohoda na svet. Omalene Kineskinje svih godina izlaze gotovo u čoporima, sa po nekoliko kesa u rukama, i odmah počinju da prepakuju pazar, pokušavajući da ga smeste u jednu kesu ili torbu.
Odmah ispod Kuće Luj Viton je Ulica Basano, u kojoj je bio hotel „Belmon“, gde sam odseo prilikom prvog boravka u Parizu, u septembru 1978. Ovo je 16. arondisman, kažu najotmeniji pariski kvart, a deo između Jelisejskih polja, Avenije Kleber i Sene zovu i Zlatnim trouglom Pariza. Na početku ulice još uvek je čuveni restoran „Raspućin“. Opet se setih one septembarske noći 1978, kada su svirači u rubaškama balalajkama ispraćali jutarnje goste, a zatim trčali za njima do Jelisejskih polja da ih još jednom pozdrave, dok su njihove skupe limuzine lagano klizile u parisko jutro.
Tada mi se činilo da je ulica kratka i da je hotel na par koraka od Jelisejskih polja. Verovatno zato ni ovoga puta ne stižemo do njega i pomislih da je od njega u međuvremenu nastao poslovni prostor. Ali kada sam ga kasnije potražio na internetu, video sam da je i dalje tu, samo nismo bili dovoljno uporni. A ni ulica nije tako kratka kako sam mislio: pruža se od Jelisejskih polja do Avenije Jena, presecajući usput i Aveniju Marso.
Preko puta Ulice Basano je kabare „Lido“, a blok niže, na uglu Jelisejskih polja i Avenije Džordža V, restoran „Fukets“, simbol bogatstva i luksuza, ali i kulture i umetnosti. U njemu se može sresti svako ko iole nešto znači u Parizu, a ovde je Nikola Sarkozi 2007. proslavio pobedu na predsedničkim izborima.
Spuštamo se do Ruzveltovog trga, gde se završava deo Jelisejskih polja sa trgovinama, restoranima i hotelima. Kasno je, savladao nas je umor, pa koristimo to što je stanica Franklin D. Ruzvelt na našoj liniji i bez presedanja se vraćamo u hotel.
Nedelja, 20. septembar 2015. Defans
Pošto je nedelja, pretpostavljam da rade bar neki veliki tržni centri, i to verovatno na Defansu, glavnoj poslovnoj četvrti Pariza, najvećem namenski građenom poslovnom centru u Evropi, punom modernih solitera.
Defans je oko pet kilometara od Trijumfalne kapije, na produžetku Jelisejskih polja, duž Avenije Šarla de Gola, koja dobrim delom ide ispod zemlje, da bi između solitera ostao širok plato. Ime je dobio po spomeniku braniocima Pariza iz francusko-pruskog rata, podignutom 1883. Gradnja je počela 1958, a Velika kapija, završena 1989, stoji na istoj osi sa Trijumfalnom kapijom i obeliskom na Konkordu.
Od Trijumfalne kapije idemo linijom RER, regionalne brze mreže koja povezuje centar sa predgrađima. Na Defansu nas čeka problem: karte sa kojima smo došli ne otvaraju izlazne kapije. Pokušavamo na više izlaza, bez uspeha. Spas dolazi od službenice metroa, koja nam otključava vrata, i konačno se nalazimo na prostranom trgu obasjanom jutarnjim Suncem.
Brzo utvrđujemo da ponuda u tržnim centrima i nije nešto naročita, pa se vraćamo u Pariz. Izlazimo kod Luvra i koristimo priliku da se fotografišemo između Trga Karusel i Piramide.
Šetnju nastavljamo Ulicom Rivoli. Kratko se zadržavamo kod Kraljevske palate, u čijoj je blizini zgrada Komedi Fransez. Nedelja je, pa robu u radnjama možemo da razgledamo samo kroz izloge. Uočavamo neke zanimljive stvari i planiramo da se sutra, posle Luvra, vratimo. Šetnju završavamo na Trgu Šatle, kod Fontane pobede, podignute u čast Napoleonovih pobeda, najveće fontane iz njegovog vremena koja još radi.
Giros u Latinskoj četvrti
Preko Sitea, pored Palate pravde i mostom Sen Mišel, ulazimo u Latinsku četvrt. Između Sene, bulevara Sen Mišel i Sen Žermen i Ulice Sen Žak nalazi se pregršt malih kafanica koje prosto mame. Postala je tradicija da svaki put kada se nađem u Parizu ovde ručam ili večeram. Pre nego što smo seli u jedan grčki restoran, obilazimo crkvu Sen Severin. Bila je to, zapravo, greška: pomešao sam je sa crkvom Sen Sulpis, koja se pominje u romanu Dena Brauna „Da Vinčijev kod“. U grčkom restoranu jedemo, šta bi drugo, giros, a zatim ulazimo u najbližu stanicu metroa i vraćamo se u Bulonj-Bilankur na podnevni odmor.
Nastavak: Pariz (8): Ne samo grad svetlosti
