Oznaka: Bolonjski proces

Objavljeno

Obrazovanje (2): Univerzitet iznutra

Akreditacija

Akreditacija obrazovne delatnosti trebalo je da bude korak ka podizanju kvaliteta obrazovanja. Nažalost, akreditacije sprovedene u proteklih skoro dve decenije uglavnom su poslužile za verifikovanje zatečenog stanja. Najdalje se išlo do takozvanih akata upozorenja. Programi koji nisu akreditovani po pravilu nisu ni trebalo da budu razmatrani, a uglavnom je reč bila o programima privatnih ustanova. U državne ustanove se nije diralo. A s obzirom na njihov broj i značaj, upravo one presudno utiču na stanje u obrazovanju.

Realno govoreći, malo bi obrazovnih ustanova pri pažljivoj analizi i proveri bilo akreditovano. Dovoljno je zapitati se šta bi bilo sa tolikim brojem potencijalnih studenata, i gde bi otišla armija nastavnika zaposlenih na fakultetima i visokim školama. Eto dovoljnog razloga da ceo koncept akreditacije padne u vodu i postane paravan iza koga se ta armija krije. Jer pokazalo bi se da je mnogo njih nestručno, a time i nekompetentno za posao koji obavlja.

Naučnoistraživački rad i visoko obrazovanje idu ruku pod ruku, pa bi se stroža akreditacija odrazila i na status fakulteta kao istraživačkih ustanova. Ali dosadašnji krugovi akreditacije nisu vidljivo popravili stanje. Nastavni planovi se u najvećoj meri prave prema ljudima, a ne prema zahtevima struke. Šarolikost studijskih programa na istom fakultetu dovedena je do apsurda. I dalje imamo nekompetentne nastavnike, mnoge sa doktoratima iz oblasti koje nemaju mnogo dodira sa predmetima koje predaju. Nastavu, pri tome, izvodi nedovoljan broj nastavnika. To su samo neki od problema koji stalno prolaze ispod radara recenzenata. Takvo stanje može se oceniti kao jedan od najvećih društvenih problema, jer loše obrazovanje ne može dati dobre stručnjake.

Samoupravljanje

Organizaciona struktura visokog obrazovanja kod nas se nikada nije menjala. Univerziteti su uvek bili udruženja prilično samostalnih fakulteta. Da nije zakonskih okvira, mnogi fakulteti bi verovatno odlučili da deluju izvan univerziteta. Posledice su višestruke. Ako se malo začeprka, videće se da postoje univerziteti sa po nekoliko istih fakulteta, o istim studijskim programima da i ne govorimo, pogotovo u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija. A Srbija, ma koliko se trudili da dokažemo suprotno, nema dovoljno kvalitetnih nastavnika.

Rezultat je nizak nivo znanja svršenih studenata. Ako se ostane samo na državnim univerzitetima, cela ta rabota je i krajnje neracionalna. Kakav je interes vlasti da toleriše takvo stanje, i pored svih instrumenata kojima raspolaže, posebno je pitanje. A ako se setimo da dobar deo studenata studira kao samofinansirajući, vidi se sav galimatijas našeg visokog školstva.

Čak i kada neko pokuša da ukaže na te slabosti, svi uglas graknu: ugrožava se autonomija univerziteta! Pri tome se državi, šta god se pod tim podrazumevalo, oduzima pravo da kontroliše kako se troši novac iz budžeta. Svi dobro znaju šta je autonomija univerziteta, zato se i prave ludi. Mnogo je lepše da na univerzitetima caruje samoupravljanje, i to onakvo kakvog nije bilo ni u vreme kada je ono bilo vladajuća dogma.

Izgleda da je samoupravljanje preživelo jedino na univerzitetima. Valjda se zato univerzitetski nastavnici najmanje i čuju: što bi sekli granu na kojoj sede. Jedna koleginica je, upitana kako joj je na fakultetu, odgovorila: „Joj, dobro, velika plata, ništa se ne radi.“ Bila je to, naravno, nesmotrena izjava, data u trenutku iskrenosti, kakva se danas teško sreće. A tu su i oni koji ih brzo podsete da im država daje za plate.

Ko nije za sebe…

Jedna od prvih mantri koja je zaživela sa početkom tranzicije bila je: „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga.“ Složiću se da ni ranije apsolutizovanje društvenih interesa nije bilo dobro, ali samo onda kada je za posledicu imalo poništavanje individualnosti. Nažalost, iz jedne krajnosti prešli smo u drugu, možda i pogubniju. Novi princip poništio je ono što se obično zove snaga kolektiva. Kolektiv je postao samo forma, bez suštine koja znači: zajedno smo jači.

O tome bi se moglo naširoko filozofirati, ali pogledajmo kako se to odrazilo na jednu od najvažnijih delatnosti u zajednici, obrazovanje. Jedan univerzitetski profesor rekao je jednom da se najviše najeo pečenja početkom osamdesetih. Bilo je to vreme kada je donet zakon po kome niko ne može postati univerzitetski profesor bez zvanja doktora nauka.

Sa tim načelom moramo se saglasiti bez mnogo razmišljanja. Bilo je to vreme kada se smatralo da smo dostigli takav nivo naučnog razvoja da je doktorat dohvatljiva kategorija. Ali kad nešto ne bismo „iskundačili“, to ne bismo bili mi. Trebalo je samo naći okidač koji će omogućiti da zvanje postane važnije od znanja.

Kod nas je to bilo potpisivanje „Bolonjske deklaracije“. Naša primena te deklaracije pokazala se kao glogov kolac srpskog visokog obrazovanja, jer je sve što se kasnije dešavalo pravdano rečima: „Tako je po Bolonji.“ Usudiću se da kažem da su primenom „Bolonje“ najviše degradirane doktorske studije. Bojim se da je njihov kvalitet ispod nivoa nekadašnjih magistarskih studija. O tome sam pisao u nastavcima „Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača“ i „(3): Kako doktorske studije učiniti dobrim“. Sve će se to najviše odraziti na kvalitet samog visokog obrazovanja.

Napredovanje

Još jedna slaba tačka savremenog visokog obrazovanja su kadrovi. Više puta sam pominjao problem kompetentnosti nastavnika. Kod tradicionalnih disciplina on nije toliko izražen, mada i tamo ima lutanja, pogotovo danas, kada se o primeni veštačke inteligencije govori u svemu i svačemu, i po pravilu bez kriterijuma. Najveći problemi su verovatno u informacionim tehnologijama. Danas se primena računara podrazumeva u praktično svakoj delatnosti. Ali to ne znači da je svaki korisnik računara kompetentan za sve poslove u računarstvu, posebno istraživačke i razvojne. Pažljiva analiza pokazala bi da mnogi nastavnici računarstva nemaju odgovarajuća istraživačka znanja. Mnogo je onih koji predaju fundamentalne oblasti računarstva, a imaju doktorate iz puke primene računara. Ni kasnije ne pokazuju sklonost da se približe struci koju predaju, nego ostaju u domenu koji im je bliži.

To bi moglo da se ublaži kroz napredovanje u nastavnim i istraživačkim zvanjima. Ali napredovanje je donelo još jedan problem, vezan za vrednovanje istraživačkih rezultata. Pošto su kriterijumi definisani kvantitativno, pojedinci vreme u jednom zvanju praktično troše na njihovo ispunjavanje. Interes pojedinca stavljen je ispred interesa institucije. Negativan efekat je još veći kada ne postoji očekivana veza između istraživanja nastavnika i predmeta koje predaje. Pri akreditaciji, uz to, nastavnici guraju predmete koji se naslanjaju na njihovo istraživanje, iako ta znanja često nisu bitna za obrazovanje u datoj struci.

Kvantitativni kriterijumi stvaraju uslove da nastavnici sami sebe predlažu za više zvanje. Kad popune tabelu prema postavljenim kriterijumima, smatraju da je to dovoljan uslov za napredovanje. Na mnogim fakultetima ta praksa je potpuno zaživela, čime je samo potvrđen primat interesa pojedinca nad interesom institucije.

Vrednovanje

Kada se govori o konkurenciji, mišljenja i osećanja su pomešana. Jedni smatraju da je konkurencija pokretač boljih rezultata, drugi da može imati i negativne efekte, pogotovo kada je reč o konkurenciji među ljudima. Ovaj aspekt je posebno važan danas, kada se kvantifikovanje rezultata pokušava nametnuti kao jedina mera kvaliteta, pre svega u nauci i visokom obrazovanju.

U savremenoj praksi vrednovanja gotovo se niko ne poziva na „zakon prelaska kvantiteta u kvalitet“, jer to prvenstveno podseća na Marksa, a on je danas prokaženi mislilac. Samo se zaboravlja da je taj zakon definisao idealistički filozof Hegel, kao jedan od tri zakona dijalektike u svojoj filozofiji apsolutnog idealizma. Izgleda da filozofska znanja nisu baš svojstvena našim poslenicima u akademskoj i istraživačkoj sredini.

Kvantifikovanje rezultata je trebalo da olakša uvid u kvalitet istraživanja, a pretvorilo se u svoju suprotnost: istraživači su postali „lovci na bodove“. O tome sam pisao u nastavku „Istraživanje u Srbiji (1): Okviri“.

Objavljeno

Obrazovanje (1): Kakvo nam obrazovanje treba

Na početku XXI veka obrazovanje je postalo jedna od najslabijih oblasti našeg društva. Krajem prethodnog veka ono se, kao i celo društvo, našlo u procesu tranzicije. Kao deo takozvane društvene nadgradnje neminovno je gurnuto u zapećak. Zemlja je bila ophrvana privrednim i ekonomskim problemima, a tu su bili i politički problemi sa kojima smo se suočavali tokom cele poslednje decenije XX veka. Sve je to obrazovanje faktički gurnulo na marginu.

Promene s početka novog veka, suprotno očekivanjima, nisu donele rešenje, čak ni kada smo se uključili u evropske obrazovne tokove. Bez imalo sarkazma, u jedan od postignutih „uspeha“ može se ubrojati i to što je domaća reč „obrazovanje“ sve češće zamenjena rečju „education“.

Takav voluntaristički pristup pokazao se kao promašaj. Nije izostala ni naša neutoljiva želja da promenama damo sopstveni pečat, što se ovde desilo sa srpskim tumačenjem „Bolonjskog procesa“. Nije teško zaključiti šta nas je čekalo na početku milenijuma i šta se zaista desilo sa visokim obrazovanjem u Srbiji tokom protekle dve decenije.

Ne treba zaboraviti ni dva procesa koja su se u visokom školstvu odvijala mimo napora za približavanjem Evropi. Prvi je potpuno odsustvo veze između studijskih programa i potreba srpske privrede. Drugi je nekritičko uvođenje samofinansiranja studija. Ta dva procesa stvorila su uslove za osnivanje mnogobrojnih privatnih fakulteta za školovanje studenata u takozvanim profitabilnim oblastima. Ali ni državni univerziteti nisu odoleli tim blagodetima. Samo su se uglavnom krili iza izreke „Držite lopova!“, upirući prstom u privatne visokoškolske ustanove kao krivce za pad kvaliteta visokog obrazovanja.

Obrazovanje kao izazov

Od 2007. godine u Srbiji se sprovodi akreditacija visokoškolskih ustanova, po dva osnova: obrazovnom i naučnoistraživačkom. U toku je treći krug. Bilo bi zanimljivo znati koliko je studijskih programa, a pogotovo fakulteta, u tom periodu izgubilo dozvolu za rad. Ili je akreditacija nešto poput onog narodnog „da se Vlasi ne sete“: da se kao nešto radi, a da sve ostane po starom.

Ali dosta je kritičkih tonova, jer onaj ko ne želi ništa da menja to sigurno neće uraditi zbog nečije kritike. Ne pišem da bih kritikovao, već da bih izneo sopstvene stavove i viđenje obrazovanja, pre svega u oblasti računarske tehnike, odnosno onoga što se danas popularno zove informacione tehnologije.

Intenzivan i brz razvoj tehnologije ne dozvoljava spor, evolutivan razvoj obrazovanja. Primena novih tehnologija, pre svega veštačke inteligencije, traži brzo delovanje. Na potrebu za hitnim promenama u obrazovanju ukazala je i pandemija kovida 19. Savremeni čovek je okružen sofisticiranim alatima, uređajima i sistemima, i da bi mogao da ih koristi, mora za to da bude osposobljen kroz obrazovanje. Proizvodnja se danas zasniva na visokoautomatizovanim mašinama, a i njihovi rukovaoci moraju biti odgovarajuće obrazovani. Imajući sve to na umu, jesmo li se zapitali kakvo nam obrazovanje zaista treba? Odgovori moraju doći što pre, jer sadašnje obrazovanje uskoro više nikome neće trebati.

Kraće i praktičnije

Brz tehnološki razvoj na razmeđu milenijuma nagovestio je da obrazovanje mora da se menja. Pokazalo se da je dužina studija postala ograničavajući faktor: dok student završi studije, tehnologija i njene posledice po tehniku i celo društvo već su promenile svet, pa je znanje stečeno tokom školovanja, u praktičnom smislu, pomalo zastarelo. Početkom veka na sajtu jednog fakulteta u Torinu našao sam kratko obrazloženje zašto skraćuju studije sa četiri na tri godine. Glasilo je otprilike ovako: „Dinamičnost italijanske privrede zahteva stručnjake koji će se brže uključivati u savremene proizvodne procese, zato treba skratiti studije…“ Nije teško zaključiti da je taj stav i te kako ispravan.

Kod nas, nažalost, i dalje preovlađuju konzervativni stavovi, iza kojih pre svega stoje odbrambeni nazori univerzitetskih nastavnika. Mogu se sažeti u jednu rečenicu: „Za tri godine ne može da se stekne odgovarajuće znanje.“ Ako se tome doda insistiranje na što većem broju predmeta, dolazimo do toga da današnji studenti teško mogu da tokom studija efikasno dođu do potrebnih znanja. Nastavnici se, uz to, plaše da će im pozicije biti ugrožene ako studije na kojima predaju budu kraće. A s druge strane, i sami govore o nepotrebnim znanjima koja su morali da savladaju tokom svojih studija.

Umesto insistiranja na dužim studijama i većem broju predmeta, treba se okrenuti kompaktnijim i kraćim studijama, ali sa intenzivnijom praktičnom obukom na fakultetima, uz stalno učešće samih nastavnika. Dodatna specijalistička znanja, posebno ako se student opredeli za istraživački rad, mogu se steći na master studijama.

U međuvremenu nam se desila veštačka inteligencija, čije korišćenje u obrazovanju preti kataklizmičnim potresom. Čini se da toga nisu svesni ni ljudi na univerzitetima ni prosvetne vlasti. Štaviše, deluje kao da ljudi iz akademske sredine pokušavaju da vakuum u koji obrazovanje sve više ulazi iskoriste za sopstvenu korist, pre nego što se dođe do tačke u kojoj će morati da se donose sudbonosne odluke. Očigledno je da celo obrazovanje čeka ne samo prilagođavanje novoj situaciji, već i izgradnja potpuno novog pristupa obrazovnom procesu. O tome sam više pisao u tekstu „Glava u pesku“.

I drugi razmišljaju

U Čačku postoji neformalna grupa TIM, koja okuplja iskusne inženjere različitih struka, uglavnom one koji su u penziji ili na njenom pragu. Formirana je sa idejom da njeni članovi još uvek imaju znanja potrebna društvenoj zajednici. Na portalu grupe TIM mogu se pratiti njene aktivnosti, ali i razmišljanja članova o različitim aspektima njihovih struka, između ostalog i o savremenom obrazovanju.

Opšte o obrazovanju

Ceo radni vek proveo sam u istraživanju, a dve trećine tog vremena i u obrazovanju. Zato mislim da sam relativno kompetentan da govorim o različitim aspektima obrazovanja, pogotovo što se ono danas proteže kroz ceo život, a ne samo na tradicionalno osnovno, srednje i visoko. Civilizacija se tokom poslednjeg veka drastično promenila, a razvoj tehnologije okrenuo je svet naglavačke. Sve je to otvorilo pitanje koliko je obrazovanje primereno savremenom svetu.

Pošto i dalje vlada liberalni kapitalizam, preovlađuje stav da i obrazovanju treba dati njegova obeležja. Ali ne u smislu učenja mladih da slobodno misle, nego u smislu šta i kako treba učiti. Tako je jedna društvena delatnost prepuštena na milost i nemilost diletantima. A oni su, kako je govorio Radivoj Kašanin, najopasniji.

Liberalni kapitalizam je obrazovanju nametnuo i takmičenja u kojima se rangiraju obrazovne ustanove. To na kraju postaje sušta suprotnost onome što se želi postići. Škole se okreću skupljanju poena za rang-liste, a trpi im osnovna delatnost. Jer ničim nije zagarantovano da bolje mesto na takvoj listi đacima i studentima donosi i bolje obrazovanje.

Društvo i obrazovanje

Ekonomski liberalizam je uticao i na to da se obrazovanje okrene profitu, što je suprotno njegovim osnovnim postulatima. To je posebno izraženo u takozvanim tranzicionim ekonomijama, koje su prelazile ili još prelaze sa socijalističke na kapitalističku privredu. Uverenje da će tržište rešiti sve ekonomske, pa i društvene probleme, dovelo je do prilične neorganizovanosti, čije rešavanje traži bolne rezove. Za njih krhke demokratije, opterećene populizmom vlasti, izgleda još nisu spremne. To se pre svega odnosi na visoko obrazovanje, ali svesni smo da se novi trendovi neminovno preslikavaju i na srednje, pa i na osnovno obrazovanje.

Uz inflaciju visokoškolskih ustanova ide i inflacija takozvanih modernih zanimanja. Za njihovo školovanje odlučuju se čak i fakulteti sa tradicijom i visokim mestom u hijerarhiji, i to državni fakulteti. Nažalost, godinama izostaje delovanje resornog ministarstva, koje bi trebalo da prati za koje struke se đaci opredeljuju i koliko ih se zaista zaposli upravo u tim „modernim“ strukama.

Poseban problem visokog obrazovanja su nivoi stručnosti koji se stiču. Naš tradicionalni sistem, osnovne studije, magistratura i doktorat, ustupio je mesto svetskom: osnovne, master i doktorske studije. Akademska sredina kao da ne želi da vidi da je ta promena degradirala više nivoe studija. Master studije nisu donele kvalitativnu promenu. Na fakultetima na kojima su studije trajale pet godina, master je de facto stara peta godina, pa nije došlo do usmeravanja studenata ka užoj struci u kojoj bi mogli da postanu „majstori“. Doktorske studije su praktično zamenile nekadašnje magistarske, i to je degradiralo način sticanja doktorata. Inflacija doktora nauka posle 2005. godine negativno se odrazila na kvalitet istraživanja i nauke, o čemu sam pisao u seriji „Istraživanje u Srbiji“.

Nastavak: Obrazovanje (2): Univerzitet iznutra

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim

Put do pakla

Možda ću biti malo dosadan ako ponovim maksimu: „Put do pakla popločan je najboljim namerama.“ Ali mislim da stanje doktorskih studija nije posledica nečije smišljene i loše namere. Pre će biti da je reč o posledicama loših procena i ishitrenih odluka donetih na osnovu njih.

SR Jugoslavija, pa time i Srbija, nisu bile potpisnice „Bolonjske deklaracije“. Posle oktobarskih događaja 2000. godine deklaracija je potpisana i odmah se krenulo u promene visokog obrazovanja i naučnoistraživačke delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine, donošenjem novog zakona. U međuvremenu, otprilike od 2003. do 2010. godine, na konferenciji „Trend“, posvećenoj trendovima razvoja nauke i obrazovanja, raspravljalo se o praktičnoj primeni Bolonjskog procesa u Srbiji.

Nažalost, na tim skupovima malo je pažnje posvećivano stvarnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati. Pre svega, nije se gledalo kolike su potrebe svih delova društva za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno za doktorima nauka. Pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država lagodno finansirati doktorske studije.

Novi zakon je uveo i strukovne studije, koje je trebalo da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese kakve traži privreda. Ipak, prioritet su i dalje imale akademske studije. A jedan od uslova da visokoškolska ustanova ima akademske studije, odnosno da bude akreditovana, bio je da ima i doktorske akademske studije. Tu dolazimo do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti i staviti na papir, ali teško sprovesti u praksi.

Od samog starta zakazala je akreditacija, jer se sve odvijalo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Lako se moglo desiti da fakultet ocenjuju recenzenti sa fakulteta koji su upravo nastavnici prvog fakulteta ocenjivali. I tako u krug.

Nastavni planovi doktorskih studija bili su, u načelu, loši. Nisu obezbeđivali znanja kakva treba da ima budući doktor nauka. Doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja na fakultetima. Najzad, studije se najčešće nisu odvijale u kontinuitetu: studenti nisu sve vreme bili na fakultetu. Ti problemi su, u stvari, putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i izvođenju doktorskih studija.

Preduslovi

Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:

  • da su vezane za konkretan istraživački projekat, koji je definisan ili već u toku pre nego što se u njega uključe studenti kao istraživači;
  • da znanje koje student stiče bude vezano za istraživanje u kome učestvuje, što znači da rukovodilac, u skladu sa programom istraživanja, određuje predmete kroz koje će se student teorijski pripremiti;
  • da student tokom studija ima radno mesto i uslove za svakodnevni istraživački rad, po mogućstvu i honorar za istraživačke poslove, ako za istraživanje postoji novac. Status studenta doktorskih studija trebalo bi da mu daje pravo da bude angažovan kao asistent na svom fakultetu, ali tako da taj angažman ne ugrožava njegov istraživački rad.

I ovde ostaje nekoliko nepoznanica. Pre svega, kako finansirati doktorske studije svakog pojedinca. Nepoznato je i njihovo stvarno trajanje. Po nastavnim planovima i programima, doktorske studije bi trebalo da se završe za tri godine. Onako kako se sada izvode, to je praktično nemoguća misija. Ali nije nemoguće: dobrom organizacijom doktorske studije mogu se završiti maksimalno efikasno.

Pošto student može da upiše doktorske studije odmah posle osnovnih i master studija, postavlja se pitanje koliku će ekspertizu imati kada ih završi. Zato se nameće jedno, na prvi pogled retoričko pitanje: da li znanja stečena na doktorskim studijama kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje doktora nauka?

Kako se postaje doktor nauka

Stečena znanja proveravaju komisije, koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani disertaciju. Pošto je disertacija pre odbrane određeno vreme dostupna javnosti, i javnost je uključena u proveru kvaliteta budućeg doktora nauka. Komisijska ocena odvija se u dve faze.

Prva faza

Ustanova u kojoj se izvode doktorske studije formira komisiju za ocenu podobnosti teme i kandidata. Komisija na osnovu položenih ispita, ranijih rezultata i obrazloženja koje student podnosi uz prijavu teze predlaže odluku i o tome izveštava nastavno-naučno veće, koje odlučuje. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije i odluku veća, konačnu odluku donosi stručno veće univerziteta za naučnu oblast kojoj disertacija pripada. Tada se određuje i mentor, koga je predložila komisija.

Druga faza

Kada je istraživanje sprovedeno i disertacija napisana, mentor o tome obaveštava nastavno-naučno veće. Veće formira komisiju za pregled i ocenu disertacije. U praksi student pred tom komisijom i javno brani disertaciju, mada to nije obavezno, jer se za odbranu može formirati i druga komisija. Po pravilu, mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od tih komisija. Po sadašnjem zakonu, da bi komisija uopšte razmatrala disertaciju, student mora tokom njene izrade da objavi bar jedan rad u časopisu sa takozvane SCI liste.

Doktorske studije završavaju se odbranom teze pred komisijom koju određuje nastavno-naučno veće fakulteta, a potvrđuje stručno veće univerziteta. Ranije je bilo uobičajeno da komisija ima pet članova, a danas su tri člana gotovo postala standard. I to na neki način potvrđuje da su doktorske studije u praksi postale formalnije. Sadašnji nastavnici se sablažnjavaju na tvrdnju da su današnje doktorske studije praktično na nivou nekadašnjih magistarskih. Nažalost, mnogi objektivni pokazatelji govore da je baš tako.

Lično viđenje

Već sam ukazao na mnoge probleme koji prate doktorske studije u Srbiji. Bilo bi nepošteno reći da se na svim fakultetima podjednako loše izvode. Ali mnogo je direktnih i indirektnih pokazatelja da ne daju rezultate kakvi se očekuju. Dve najtanje karike su nastavni plan i program i tok istraživanja i izrade disertacije. Skup predmeta koji čini nastavni plan ne daje dovoljan okvir za sticanje znanja iz mnogih užestručnih oblasti iz kojih studenti na kraju rade istraživanje i disertaciju.

Načelno, moguće je da student položi ispite, a da mu stečeno i provereno znanje uopšte ne bude potrebno u kasnijem istraživanju i radu na disertaciji. S druge strane, istraživanje koje treba da bude predmet disertacije vrlo često se odvija van fakulteta i njegovih laboratorija, bez stalnog kontakta sa mentorom. Ima i niz drugih elemenata koji su formalno-pravno zadovoljeni, ali u suštini nose slabosti koje neminovno utiču na kvalitet doktorskih studija. Imajući sve to u vidu, moje viđenje organizacije doktorskih studija moglo bi se izraziti ovako.

Nastavni plan i program

Nastavni plan i program ne može biti sveden na nekoliko predmeta, koji često proističu iz želje nastavnika da predaju na doktorskim studijama. Predmeti doktorskih studija u određenoj naučnoj disciplini moraju biti podeljeni u nekoliko grupa. Prvu grupu čine predmeti fundamentalni za struku, ali sa dubinom i obimom gradiva mnogo većim nego na osnovnim studijama, čak i kada se predmet isto zove.

Drugu grupu čine predmeti koji neposredno uvode u materiju istraživanja i disertacije. Ako je istraživanje multidisciplinarno, treba da postoje i predmeti koji daju odgovarajuća znanja iz drugih oblasti. Zato se pri akreditaciji studijskog programa ne bi fiksirali predmeti, već pravila po kojima se predmeti biraju i ko su potencijalni nastavnici. O tome više u nastavku, kod izbora predmeta i uloge mentora.

Konkurs

Po sadašnjim pravilima, konkurs za doktorske studije podrazumeva prijem određenog broja studenata, utvrđenog akreditacijom. Već sam rekao koje probleme to donosi. Student upisom na doktorske studije kao da ide „grlom u jagode“: ne zna čime će se baviti u istraživanju, mora sam da bira predmete i, naravno, ne zna mentora koji će ga voditi kroz najvažniji deo posla, izradu disertacije. Zato smatram da bi priprema konkursa i sam konkurs trebalo da izgledaju drugačije.

Tokom prethodne školske godine nastavnici koji imaju istraživanje u okviru koga se može uraditi disertacija prijavljuju komisiji za doktorske studije potrebu za određenim brojem istraživača u svojstvu studenata doktorskih studija. Pri tome, po utvrđenim pravilima, predlažu i kolege koje bi tim studentima bile mentori.

Komisija analizira predložena istraživanja i potencijalne mentore. Na osnovu pozitivno ocenjenih istraživanja utvrđuje se broj mesta za koja se raspisuje konkurs. Posle konkursa se oko izabranih mentora formiraju komisije, koje razgovaraju sa prijavljenim kandidatima i biraju među njima. Pri izboru treba voditi računa o uspehu kandidata, prethodnom iskustvu, sklonostima i želji da se usavršava u određenoj oblasti. Izabrani kandidati stiču pravo na upis. Važno je i pitanje ko snosi troškove doktorskih studija, ali o tome će biti posebno reči.

Izbor predmeta

Kada se kandidati upišu, mentor, koji zna predmet istraživanja, zajedno sa kandidatom određuje predmete koji će činiti njegov nastavni plan i program. Mentor sa predmetnim nastavnikom utvrđuje šta se od studenta očekuje da savlada u svakom predmetu. Plan i program za svakog kandidata potvrđuju komisija za doktorske studije i nastavno-naučno veće fakulteta.

O ulozi mentora, organizaciji istraživanja i vrednovanju njegovih rezultata biće reči u sledećem nastavku.

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača

Stvaranje istraživačkih kadrova

Na stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji negativno su uticale i institucionalne promene u obrazovanju istraživača, do kojih je došlo u poslednjih petnaestak godina. Uzrok je voluntaristički pristup reformi visokog obrazovanja posle društvenih promena 2000. godine, odnosno nekritičko organizovanje ovog nivoa obrazovanja po uzusima takozvane „Bolonjske deklaracije“. Tako je srušen jedan sistem obrazovanja i uveden novi, a da nisu izgrađeni mehanizmi za njegovu korekciju ako krene stranputicom.

Stranputice

Novi sistem je vrlo brzo pokazao sve svoje nedostatke. Oni se pre svega ogledaju u inflaciji „doktora nauka“, dakle ljudi na kojima bi trebalo da počiva budućnost naučnog rada u Srbiji. Rizikujem da ne budem u potpunosti u pravu i da zbog toga budem kritikovan, ali izneću sledeću tvrdnju: većina novih doktora nauka koji su to zvanje stekli posle 2005. godine nije prošla kroz realan istraživački proces. Rezultati predstavljeni u njihovim disertacijama nisu nastali u okviru naučno utemeljenog istraživačkog projekta. Uglavnom se radilo o ad hoc istraživanjima, čiji je smisao bio da budu oblanda za sticanje zvanja.

Izneću još jednu smelu pretpostavku. Analiza doktorskih disertacija odbranjenih posle 2005. godine pokazala bi da se gotovo svaka naslanja na zaseban projekat. A analiza istraživačkih projekata rađenih u to vreme u Srbiji pokazala bi da ih je bilo znatno manje.

Stanje naučnoistraživačke delatnosti odavno zaslužuje sveobuhvatnu i iscrpnu analizu, bez bojazni od zaključaka do kojih će se doći. Uzmimo, na primer, pad Univerziteta u Beogradu na „Šangajskoj listi“. Umesto da se stavi prst na čelo i počne konstruktivno razmišljanje, odmah kreće jalovo traženje krivca. Nosioci borbe za promene trebalo bi da budu pre svega sami istraživači. Ali izgleda da su oni, i pored svega, zadovoljni onim što dobijaju za svoj takozvani naučni rad. Ili pod promenama podrazumevaju nešto drugo: više para za honorare, i to da ne treba ljutiti onoga kod koga je kesa sa novcem.

Doktorske studije

Do sada sam ukazao na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Zaključci koje sam ponudio zasnivaju se više na mom iskustvu nego na sistematskoj analizi. Zato se u nastavku neću baviti samo kritikom, već ću pokušati da procenim kako ovu vitalnu delatnost učiniti uspešnijom.

Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Za početak bi trebalo odrediti period koji bi takvo istraživanje obuhvatilo. Zakon iz 2005. godine uneo je u visoko obrazovanje bitne strukturne promene, takozvanu „Bolonju“. Racionalno bi bilo napraviti presek za petnaest godina, od 2005. do 2020. Mislim da je to dovoljan period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživača. Iako je moguće da ću nešto preskočiti, mislim da takvo istraživanje treba da obuhvati:

  • broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
  • broj studenata koji su studije okončali odbranom doktorske disertacije;
  • vezu između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih disertacija;
  • gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle studija.

Namerno sam izostavio dužinu trajanja studija, kao i raspodelu disertacija po naučnim oblastima i slično, jer se takvi podaci obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština je u dva pitanja:

  • Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
  • Kako treba organizovati doktorske studije?

Visoko obrazovanje u Srbiji odvija se na tri nivoa. Takva struktura uvedena je po uzusima „Bolonjske deklaracije“, i to, kao što sam rekao, prilično ad hoc. Bio je to jedan od pokušaja da se što pre uskladimo sa pravilima Evropske unije i postanemo njeni članovi. Pre nego što pređem na doktorske studije, treba nešto reći i o ostalim nivoima.

Osnovne studije kod nas po pravilu traju četiri godine, a za njima slede master studije u trajanju od jedne godine. Ako se setimo da su studije tehnike ranije trajale pet godina, ova dva nivoa zajedno traju koliko i nekadašnje studije. Master studije bi trebalo da omoguće specijalizaciju u jednom segmentu struke, ali to kod nas uglavnom nije urađeno. Na tehničkim fakultetima to je u suštini nekadašnja peta godina, samo preimenovana u master studije.

Master studije ne pominjem slučajno. Sadašnja struktura gotovo isključuje stručnjake iz privrede koji bi posle stečenog iskustva iz prakse želeli da nastave školovanje. Uzmimo inženjera koji posle osnovnih studija počne da radi. Ako posle nekoliko godina odluči da nastavi školovanje, mora prvo da završi master studije, iako njegovo znanje, a pogotovo iskustvo iz prakse, višestruko prevazilazi ono što ima svršeni master student. O razlici između doktora nauka koji je do tog nivoa stigao neprekinutim studiranjem i onoga ko se na taj korak odlučio iz prakse ne treba posebno govoriti.

U nastavku će biti reči o tome kako se doktorske studije izvode i kakve to posledice ima po kvalitet istraživača, onih koji treba da održe ili podignu nivo naučnog rada u Srbiji.

Imamo li odgovore?

Odgovor na prvo pitanje ne može se odvojiti od visokog obrazovanja. Prema zakonu, nastavnici na ovom nivou mogu biti samo lica sa doktoratom iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:

  • da se obezbede budući nastavnici visokoškolskih ustanova, koji će se istovremeno baviti naučnim radom u svojim institucijama;
  • da se obezbede kadrovi za naučni rad u samostalnim istraživačkim institucijama: institutima, istraživačkim laboratorijama, centrima izvrsnosti, razvojnim centrima i drugim.

Iz dosadašnje prakse proističe nekoliko potpitanja, koja su ujedno podloga za traženje odgovora na drugo pitanje. Na samom početku treba ukazati na zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Ako pođemo od premise da doktorske studije moraju biti naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje, postavlja se pitanje: kakve su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve studije? S druge strane, zakon obavezuje visokoškolske ustanove da imaju doktorske studije, jer je to jedan od uslova za akreditaciju. Tu smo kod jednog od ključnih razloga zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve jesu. Pogrešno postavljena načela autonomije univerziteta prepuštaju visokoškolskim ustanovama da se same staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija. Akreditaciona provera mora biti strožija po svim osnovama, a posebno kada su u pitanju doktorske studije.

Iako se akreditacija sprovodi već skoro dve decenije, stiče se utisak da Nacionalno akreditaciono telo (NAT) veoma malo radi na unapređenju tog procesa. Pre svega, reč je o kompetentnosti članova akreditacionih komisija za pojedine studijske programe. Iole upućeni poznavaoci pojedinih struka ostaju zatečeni nekim nastavnim planovima i programima koji su prošli akreditaciju.

Dodatni problemi

Mnoge visokoškolske ustanove očigledno kubure sa ispunjavanjem akreditacionih uslova. Umesto da se problemi rešavaju, nadležni donose polovična rešenja, koja više liče na dimne zavese iza kojih se kriju stvarne slabosti. Konkursi za doktorske studije formalno se raspisuju svake godine. Pri tome se prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Pre svega, upisuju se studenti koji po više osnova ne ispunjavaju postavljene kriterijume. Na mnogim fakultetima kao spasonosno rešenje koriste se diferencijalni ispiti, što je tek prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.

Diferencijalni ispiti predviđeni su za slučaj kada nadležni organ fakulteta proceni da kandidat nema znanja iz oblasti koje su fundamentalne za struku iz koje upisuje doktorske studije, odnosno kada na prethodnim nivoima (osnovnim i master studijama) nije polagao ispite iz tih oblasti. Po pravilu, dodatni ispiti se propisuju i kandidatima koji na prethodnim nivoima studija nisu imali odgovarajući uspeh.

Postoje i paradoksalne situacije: na nekim fakultetima dodatni predmeti se propisuju studentima koji su sa odgovarajućim uspehom završili akreditovane studijske programe upravo iz struke za koju konkurišu. To je čak kršenje zakona, pa i dokumenta na koji se svi tako zdušno pozivaju, „Bolonjske deklaracije“. Da li to znači da su neki fakulteti postavljeni iznad zakona Srbije i da sebi daju za pravo da procenjuju kvalitet studija na drugim akreditovanim fakultetima i programima?

Bilo je i slučajeva da su pod maskom dodatnih ispita na pojedine programe upisivani kandidati sa potpuno neodgovarajućim završenim studijama. Dodatni predmeti im pri tome uopšte nisu obezbeđivali fundamentalna znanja iz oblasti doktorskih studija. Neki od tih studenata su na volšeban način okončali studije i stekli zvanje doktora nauka, a da nijedan fakultetski organ zadužen za unutrašnju proveru kvaliteta nije reagovao. O spoljašnjoj proveri ne treba ni govoriti.

Ovde treba dotaći još jedan veliki problem domaćeg visokog školstva: fakultete sa prilično heterogenom obrazovnom strukturom, na kojima se izvode međusobno veoma udaljeni studijski programi. Može se razumeti želja zaposlenih da tom raznovrsnošću privuku što više studenata. Ali je neshvatljivo ponašanje NAT-a, koje je takvim fakultetima dalo akreditaciju, iako je očigledno da na njima nema dovoljno kompetentnih nastavnika za sve struke koje se izučavaju.

Ta praksa pokazuje i da unutar pojedinih univerziteta postoje mali univerziteti. Zato u okviru istog univerziteta postoje fakulteti sa ne samo srodnim, već i identičnim studijskim programima. Pored svih drugih nelogičnosti, najbanalnije je to što se fakulteti istog univerziteta međusobno takmiče. Umesto da univerzitet bude kompaktna celina sa jakim obrazovnim, a posebno istraživačkim centrima, sve je u najmanju ruku razvodnjeno.

U takvim okolnostima doktorske studije se izvode po prilično heterogenim nastavnim planovima i bez pravog bavljenja istraživanjem. Zato ne treba da čude ostvareni rezultati. Već ova kratka analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Odgovor na drugo pitanje zato treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija u koju polako tone visoko obrazovanje i naučnoistraživačka delatnost u Srbiji.

Promena koncepta doktorskih studija, a donekle i naučnog rada, ne znači povratak na staro. Pre svega, mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučnog rada i vrednovanjem njegovih rezultata, a ne poput mantre ponavljati: „Tako je po Bolonji!“ Suštinski, sticanjem zvanja doktora nauka kandidat treba da bude osposobljen za samostalan istraživački rad i rukovođenje istraživačkim projektima. Danas se stiče utisak da mu ovo zvanje omogućava tek da postane pripravnik za samostalne istraživačke poslove.

Veliki problem istraživanja i visokog obrazovanja u Srbiji je izraženi normativizam. Da bi se vrednovanje rezultata pojedinaca objektiviziralo, definisana su pravila i kriterijumi koje treba ispuniti. Zato su pojedinci po pravilu okrenuti ispunjavanju kriterijuma. Uz to je stvoreno stanje u kome ispunjen kriterijum automatski znači napredovanje. To značajno utiče na doktorske studije, jer ih nastavnici doživljavaju samo kao sredstvo za ispunjavanje kriterijuma.

Veza naučnog rada i doktorskih studija danas je dodatno individualizovana. Kandidati se često vide kao neko ko treba da pomogne mentoru, članovima komisije, pa i nastavnicima kod kojih polaže ispite, da ne kažem da im obezbedi parametre, čitaj radove, za napredovanje u nastavničkoj hijerarhiji ili druge pogodnosti.

Najveći broj kandidata, uz to, doktorske studije završava izvan konteksta ozbiljnog istraživanja. Obično su to ad hoc ideje, koje nisu uobličene u jasno definisano istraživanje, kroz utemeljen naučni projekat koji je odobrilo neko telo, makar na nivou samog fakulteta.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim