Prethodno razmišljanje, „Sve je moguće“, zapisao sam pre nego što je krenula lavina. Ideja kolega sa Fakulteta inženjerskih nauka o osnivanju fakulteta za elektrotehniku i računarstvo tada nije bila široko poznata javnosti. Možda nisam bio dovoljno jasan, pa da ponovim: apsolutno sam protiv prakse, dobro odomaćene na našim fakultetima, da pod jednim krovom budu konglomerati struka, često na dijametralno suprotnim stranama. Ako ostanemo kod stručnih argumenata, multidisciplinarnost jeste argument, ali ne za pretvaranje fakulteta u male univerzitete. Multidisciplinarnost je osnova samog pojma univerziteta. Ovako se polako stvara težnja da univerziteti postanu udruženja tih novih malih univerziteta. Univerzitet u Kragujevcu je tipičan primer.
Njegovi fakulteti su u šest gradova centralne Srbije: Kragujevcu, Čačku, Kraljevu, Užicu, Jagodini i Vrnjačkoj Banji. Takav razmeštaj je u velikoj meri doveo do toga da univerzitet ima dva pedagoška fakulteta. Ranije je imao i dva mašinska, a studijske programe iz računarstva ima na dva fakulteta. O broju programa iz informacionih tehnologija i menadžmenta ne treba trošiti reči. Ovakva struktura odstupa od klasičnog koncepta univerziteta. Pravdana je uglavnom prostornim razmeštajem fakulteta, ali i nekim, za savremenu civilizaciju pomalo nebuloznim argumentima.
Među tim argumentima dominirala su dva. Prvi je da mladi treba da studiraju u svom gradu, zbog troškova. Po toj logici i drugi gradovi slične veličine treba da dobiju fakultete, što je već i počelo: Kruševac je, na primer, dobio Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Nišu. Sa istom motivacijom osnovan je čak i Državni univerzitet u Novom Pazaru. Pošto jedan fakultet ne može da zadovolji želje svakog pojedinca, rešenje je nađeno tako što su fakulteti širili svoju matičnost na druge struke, posebno one popularne među mladima. Drugi argument je da su gradovi u kojima se osnivaju novi fakulteti ili šire postojeći, odnosno njihova privreda, dostigli tehnološki nivo koji može da prati razvoj visokog školstva. Tu dolazimo do glavnog pitanja: postoje li za sve to uslovi, pre svega materijalni i kadrovski? Nažalost, po principu „papir trpi sve“, predlagači i njihovi mentori umeli su da u elaboratima o osnivanju fakulteta ili novog studijskog programa sve to nakite na način „prihvatljiv“ za one koji su odlučivali. A to su pre svega merodavni državni organi, od nacionalnih saveta za obrazovanje i nauku do ministarstva prosvete i nauke.
Čim bi se dobila saglasnost prosvetnih vlasti i prošao prvi krug akreditacije, stvari su po pravilu krenule tokom na koji su ukazivali samo trezveni i objektivni. Sve zapisano u elaboratu i pratećim dokumentima ostajalo je mrtvo slovo na papiru i svedočanstvo o vremenu u kome je sve bilo moguće. Život novih fakulteta i studijskih programa svodio se uglavnom na zadovoljavanje forme propisane zakonima o visokom obrazovanju i naučnoistraživačkom radu. Praktično niko nije razmišljao, niti danas razmišlja, o posledicama osnivanja novih fakulteta, a još češće novih programa na postojećim fakultetima.
Mnogi su ukazivali na posledice, koje su bile više nego očigledne, ali su oni koji je trebalo da misle i deluju ostajali nemi. Svako je u toj situaciji nalazio neki svoj interes i sve je išlo dalje. Kaže naš narod da krčag ide na vodu dok se ne razbije. A to se može desiti sasvim neočekivano, kao što se razbio „krčag“ Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu. Mora se priznati da se razbio tamo gde je bio najtanji: u struci koja nije ni trebalo da bude deo tog fakulteta. Osim ako neki na njemu nisu mislili da su oni de facto Univerzitet u Kragujevcu. Ili se, opet po narodnoj, desilo „malo mačku goveđa glava“. Mašinski fakultet u Kragujevcu jedan je od utemeljivača Univerziteta. To niko ne može da porekne. Kada je „Crvena zastava“ 1955. godine počela licencnu proizvodnju „fiće“, pokazala se potreba za kadrovima, pre svega mašinskim inženjerima, i osnivanje odeljenja beogradskog Mašinskog fakulteta 1960. bio je logičan korak. Možda bi sve bilo normalno da „Zastava“ kao samostalna automobilska firma nije prestala da postoji i postala deo FIAT-a. Šta je to značilo za Mašinski fakultet, oni najbolje znaju i ne bih da se mešam. Ali način na koji je taj problem rešen bio je pogrešan. Bojim se da je promena naziva fakulteta bila u funkciji potreba pojedinaca, a ne institucije. Slično je bilo i sa Tehničkim fakultetom u Čačku.
A onda je otvaranje studijskog programa Računarsko i softversko inženjerstvo bilo kap koja je prelila čašu deset godina kasnije. Ono što je funkcionisalo deceniju odjednom je postalo veliki problem. Lepo kaže naš narod: „Što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji.“ Inicijativa članova Katedre za elektrotehniku i računarstvo izazvala je pravu lavinu komentara. Sigurno je da su se članovi ove katedre našli u neprirodnoj sredini, i to iz dva razloga. Kolege mašinci su pomislile da je dovoljno proći pored računara pa postati stručnjak za računarstvo. A ni kolege električari, prema raspoloživim podacima, nisu baš školovani za računarstvo. I kad se sve to složi, eto belaja.
Dok se čitaju argumenti za i protiv novog fakulteta, ne može se ostati bez pitanja. Jedni bi da osnuju novi fakultet sa pet nastavnika, koliko ih trenutno ima katedra. Nastavio bi se, dakle, onaj „račun bez krčmara“: uslovi za stvarni život institucije postoje u elaboratu, ali ne i u praksi. Drugi nastavnici tvrde da se time narušava nekakva tehnološka celina. A niko neće da prizna da je korišćenje računara i softvera danak civilizacijskom razvoju i da se danas teško može baviti bilo kojom strukom bez poznavanja računarskih alata. To važi i za same inženjere računarstva. Dakle, niko neće postati stručnjak za računarstvo zato što koristi računar. Fakultet inženjerskih nauka tu nije izuzetak. Ima i drugih fakulteta na kojima se kao stručnjaci za računarsku tehniku predstavljaju nastavnici koji računar u svojim istraživanjima koriste kao alat, i po tom osnovu su birani u naučnu oblast računarstva. Kako je to moguće? Jednostavno, nije na vreme sprečeno, a kad se htelo nešto učiniti, bilo je kasno. Možda će ova dešavanja na Fakultetu inženjerskih nauka otvoriti prostor za raspravu koja će, ako ne ispraviti postojeće greške, makar sprečiti da se ponove.