Sreda, 30. april 2003. Pariz
Zvaničnim programom za danas je bila predviđena poseta Luvru. Ono čega četvrt veka ranije nije bilo jeste nova staklena piramida kroz koju se ulazi u muzej. Sve ostalo je tu, a pogotovo ono najvrednije: da Vinčijeva „Mona Liza“ i skulptura boginje Pobede, Nike sa Samotrake.
Posle Luvra šetamo Ulicom Rivoli, koja se pruža paralelno sa Senom pored parka Tiljeri i kompleksa Luvra, nekadašnje kraljevske palate. Rivoli je jedna od najpoznatijih i najdužih ulica Pariza i praktično nastavak Jelisejskih polja. Odlazimo do Centra Pompidu u kvartu Bobur, preko puta koga je Kulturni centar Srbije, pa do Gradske kuće. Preko Sitea prelazimo na drugu obalu Sene, u Latinsku četvrt, šetamo Bulevarom Sen Mišel pored Sorbone i večeramo u jednom od mnogobrojnih restorana oko crkve Sen Severin, između Bulevara Sen Žermen i Sene. Posle izuzetno napornog dana vraćamo se u hotel.
Četvrtak, 1. maj 2003. Pariz
Pretposlednji dan u Parizu imamo slobodan. Cilj nam je da se popnemo na Ajfelov toranj. Metroom odlazimo do palate Šajo i preko Sene se spuštamo na Marsova polja. Pomalo neočekivano, gužva nije velika, pa relativno brzo krećemo. Liftom se penjemo do trećeg nivoa, a ja se sam, peške, penjem i do najviše platforme. Pored samog penjanja na tako visoku građevinu, toranj donosi priliku da se uživa u Parizu iz ptičje perspektive. Pogled luta panoramom, tražeći mesta koja smo već obišli, ali i ona koja nismo stigli.
Šetnju nastavljamo Marsovim poljima do Vojne škole, pa kroz dvorište Invalida, gde su sahranjeni Napoleon, njegov sin i braća, ali i druge znamenite ličnosti, uglavnom generali, poput maršala Foša, i Ruže de Lil, autor „Marseljeze“.
Zatim odlazimo na Bulevar Monparnas, još jedno mesto gde su se početkom XX veka okupljali pariski intelektualci i umetnici, uglavnom siromašni emigranti. Dovoljno je pomenuti neke: Pikaso, Apoliner, Modiljani, Šagal, Breton, Dali, Jonesko, Miro, Hemingvej. Tu su boravili i politički emigranti poput Lenjina, Trockog i Porfirija Dijaza. Ime kvartu dali su još u XVII veku studenti koji su ovde recitovali poeziju, po grčkoj planini Parnas, domu muza. Na Monparnasu je i istoimena kula, višespratnica sa koje se pruža predivan pogled na Pariz; neki kažu i lepši nego sa Ajfelovog tornja, jer se sa nje vidi i toranj. Parižani je ne vole, jer smatraju da svojom visinom ruži vizuru istorijskog jezgra sa relativno niskim zgradama. Tu su i železnička stanica i groblje Monparnas, pariske katakombe i čuveni Pasterov institut. Šetnju povremeno prekidaju naleti kiše, pa se sklanjamo pod tende. Ali kad smo stigli do Luksemburškog parka, stidljivo se pojavilo sunce.
Luksemburški park i palatu naručila je 1615. godine Marija Mediči, udovica kralja Anrija IV. Park se smatra najlepšom zelenom oazom Pariza. U palati je danas sedište francuskog Senata, a u maloj palati rezidencija njegovog predsednika. Pošto smo prošli ceo park, ponovo smo na Bulevaru Sen Mišel. Uskoro pada mrak, a umor nas savladava, pa se vraćamo u hotel.
Petak, 2. maj 2003. Pariz
Poslednji dan u Parizu. Napuštamo ga popodne. Prepodne smo planirali kupovinu u velikim robnim kućama na Bulevaru Osman, a na povratku obilazimo tržne centre oko hotela. I to je oproštaj sa Parizom. Na odlasku svraćamo u Diznilend po one koji su poslednji dan proveli tamo, a usput i u Rems, da obiđemo čuvenu katedralu. U njoj je krunisano čak dvadeset pet francuskih kraljeva, od Luja VIII do Šarla X. A onda pravac Minhen.
Subota, 3. maj 2003. Minhen – Đer
U Minhen stižemo rano ujutru. Zadržavamo se u okolini da obavimo jutarnju toaletu, a onda kreće obilazak: prvo panoramski, pa peške od Karlovog do Marijinog trga. Danku boli stomak, pa ostaje na klupi dok ja obilazim robnu kuću „Kaufhof“ na Marijinom trgu. Kupujem peglu „Tefal“, jer jedino na njoj piše da je proizvedena u Evropi. Pokazaće se da je to bio pogrešan izbor, jer je počela da se kvari čim smo počeli da je koristimo. Posle toga dajem se u potragu za školskom torbom, jer Aleksandra na jesen polazi u školu.
Napuštamo Minhen i krećemo ka mađarskom Đeru, gde ćemo prenoćiti, u hotelu „Danubius“ u starom delu grada, zdanju iz 1904. godine. Đer je inače poznat po velikoj fabrici kamiona „Raba“.
Nedelja, 4. maj 2003. Đer – Budimpešta – Čačak
Posle doručka šetam se oko hotela sa Đorđem Đukićem. Pitam ga u čemu je „kvaka“, pa će Mađarska već sledeće godine postati članica Evropske unije. Lakonski mi odgovara da je isto pitanje postavio jednom visokom činovniku u Briselu, a ovaj mu je odgovorio: „To je stvar politike.“ Gledajući oko sebe, ostaje mi samo gorak ukus u ustima.
Sledeća stanica je Budimpešta. Obilazimo je autobusom, sa zadržavanjem na Trgu heroja, kod Ribarske kule i crkve Matijaša u Budimu i na Citadeli na brdu Gelert. Slobodno vreme dobijamo u glavnoj trgovačkoj ulici, Vaci. Ali nedelja je, pa možemo samo da šetamo. Većina saputnika odlazi u čuvenu poslastičarnicu „Žerbo“ da proba njihovu tortu; većina će se vratiti razočarana, ne toliko kolačem koliko paprenom cenom. Danka i ja šetamo Ulicom Vaci i obalom Dunava pored Elizabetinog mosta, a preostale forinte trošimo na sladoled iz kolica iste te poslastičarnice.
Polazak iz Budimpešte bio je znak da se završava ovo lepo prvomajsko putovanje Evropom. Ostalo nam je još petstotinak kilometara do Čačka. Kad smo stigli kući, već je bio ponedeljak. Čekao nas je novi radni dan.
Ovim putovanjem Danka i ja započeli smo niz putovanja koja će se nizati narednih desetak godina, po Evropi, Aziji i Africi. O njima svedoče putopisi koje sam pisao tokom samih putovanja ili dopisivao kasnije, po sećanju. Trudio sam se da budu što izvornije svedočanstvo o jednom vremenu i o tome kako je putnik namernik video prostore i ljude.
U Čačku, 25. avgusta 2021.
Nastavak: Pariz (5): Nagrada za upis