Prodavnica preko mostića
Odmah preko mostića nalazila se prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo. Možda se čak tako i zvala, „Kolonijal“. Pripadala je trgovinskom preduzeću „Stjenik“. Pre rata u istom objektu bila je kafana, Čačanima poznata kao „Desimirova kafana“. Desimira Vasilijevića pamtim kao krupnog, govorljivog čoveka. Sa suprugom Danicom i porodicom njenog sina živeo je u susednoj kući na sprat, kakvih je u predratnom Čačku bilo mnogo. Baka Ljubica družila se sa Danicom, pa smo često odlazili kod njih. Daničini unuci Milorad i Mirjana bili su par godina stariji od mene, ali smo se lepo družili.
U prodavnici su radila dvojica trgovaca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović, koji su obeležili moje detinjstvo. Sa nepune dve godine odvažio sam se da sam odem u prodavnicu. Jedva vidljiv ispod tezge, pružio sam ruku sa papirnom deseticom, govoreći: „Vitomije, na paje.“
Za prodavnicu je vezana i gotovo ritualna nabavka namirnica na početku svakog meseca. Mama je platu primala poslednjeg dana u mesecu. Tog dana pravio se spisak stvari koje treba kupiti, koji je po pravilu počinjao: šećer 5 kg, so 1 kg, brašno… Spisak je uglavnom svakog meseca bio isti, osim pred neki praznik, kada je trebalo kupiti i ponešto nestandardno, obično za kolače. Ne sećam se kada sam i sam počeo da učestvujem u pravljenju spiska, ali se sećam da sam se trudio da se na kraju dodaju i dve štangle čokolade. Naravno, za mene. Bila je to čokolada za kuvanje, koja se prodavala na štangle; mlečna čokolada je tada još bila luksuz.
Ulazak u svet odraslih
Grad je počeo da se širi i na našu periferiju. Moji su odlučili da naših pedesetak ari isparcelišu i prodaju onima koji su želeli da grade kuće, a takvih je bilo sve više. Rešili su da i mi napravimo novu kuću, za koju su predvideli dva spojena placa, naslonjena na dvorište naše stare kuće.
Sve to me je neočekivano uvelo u svet odraslih. Pošto baka nije imala gde da me ostavi kada je odlazila u katastar ili sud, upoznao sam se i sa tim ustanovama. Često me je ostavljala kod službenica u katastru, Jelice i Vere. Dale bi mi papir i olovku da crtam, a ja sam njima bio neka vrsta razonode. Bio sam vrlo komunikativan i spremno sam odgovarao na najrazličitija pitanja.
U to vreme mama je prešla iz „Prvog maja“ u Komunalnu banku, pa me je baka povremeno ostavljala i kod nje. I tu sam dobijao papir i olovku, a ponekad i stalak sa pečatima, pa sam mogao do mile volje da ih udaram po hartiji. Jednom sam počeo da udaram pečate po rukama. To se završilo neuspešnim pranjem na česmi u dvorištu banke, ali i sa par udaraca po turu.
Krava i guska u banci
Sa bakom sam redovno išao na pijac, a jednom sam se čak izgubio među tezgama. Povremeno smo odlazili i u veterinarsku stanicu, gde smo vodili kravu na pregled ili osemenjavanje. Iz tog vremena ne zaboravljam dan kada je krava krenula za bakom u banku. Morao sam da svratim kod mame, pa je baka zamolila jednog dečaka da pridrži kravu dok me ne uvede. Dečak to nije uspeo, krava je promolila glavu u šalter-salu i počela da riče. Nastao je lom, a koliko se sećam, ponovo je stradao moj tur.
Nešto slično desilo se kada sam naterao baku da na pijaci kupi gusku. Pošto sam tražio da svratimo u banku, baka je kotaricu sa guskom, pokrivenu maramom, gurnula ispod klupe u šalter-sali. Ali, ne lezi vraže, guska je promolila glavu i počela da gače, što je izazvalo pometnju među klijentima i zaposlenima.
Nedelja, pravi praznik
Detinjstvo su mi obeležili porodični ručkovi nedeljom, kada smo se svi okupljali oko trpeze. Radnim danima hranu je spremala baka, a nedeljni ručak mama. Nedeljom je uvek bilo mesa, što ostalim danima nije bio običaj, osim kada smo klali svinju. Za nedeljni ručak po pravilu je bila supa, najčešće goveđa, uz obavezni rinflajš, i glavno jelo. Moja majka bila je zaista dobra domaćica i spremala je raznovrsna jela.
Pamtim i da je tata povremeno pravio ono što se danas zove komplet lepinja. Možda bi toga bilo i češće, ali smo hleb mesili sami. To je uglavnom radila baka, pa sam ujutru često dobijao vruću lepinju, koja je sa mladim kajmakom bila prava poslastica. Baka je za doručak često pravila i mekike. Mama je tokom hladnih zimskih večeri pravila palačinke, ali ne kao večeru, već kao desert. Povremeno sam sa roditeljima odlazio u kafanu „Dragačevo“, poznatiju kao „Kod Crnogorca“, na ćevapčiće. I danas ništa ne može da zameni miris i ukus tih specijaliteta.
Tada se radilo šest dana u sedmici, pa je nedelja zaista bila pravi praznik. Često sam baki govorio kako jedva čekam nedelju, da mama i tata budu kod kuće. Kada nije bilo poslova u domaćinstvu, išao sam sa tatom u posetu babi Krstini, koja je živela sa dva najmlađa neoženjena sina i neudatom ćerkom. Pošto su u susedstvu živeli i ostali stričevi, osim najstarijeg, Aleksandra, te posete bile su prilika da vidimo i ostalu familiju.
Tata je imao stariju sestru Rosu, udatu za kasapina. Moj teča Ristivoje često je klao svinje, pa je tata išao da mu pomaže. Ja sam to koristio da pravim ražnjiće i pečem ih na žaru ispod kazana u kome se najpre grejala voda, a kasnije topila mast.
Mleko za tetka Rosu
Sa nepunih pet godina počeo sam da nosim mleko tetka Rosi. Od naše do njihove tadašnje kuće bilo je otprilike kilometar, a trebalo je proći kroz Veliku koloniju, u kojoj su uvek bile grupice dečaka koji su maltretirali okolinu, pogotovo mlađe. Hrabro sam se nosio sa mogućim izazovima. Tetka bi mi dala da doručkujem, a onda mi u kanticu stavila neki suhomesnati proizvod. Kada bi teča prvog u mesecu došao da plati mleko, baka je uvek govorila da je „Rosa već platila“. On bi odgovorio: „Ja od tebe uzimam mleko, a šta Rosa radi sa svojim bratancem, to mene ne interesuje.“
Mleko sam raznosio i po komšiluku, porodici Matijašević i Kosari, Nani Radičević, majci književnika Branka V. Radičevića. Svuda su me zadržavali, jer sam voleo da pričam sa starijima. Kući sam se obično vraćao sa bombonama ili nekim drugim slatkišem.
Bliži se škola
Vrhunac mog detinjstva bio je prvi odlazak na more, 1959. godine. O tome sam već pisao u rubrici Tour de Yugoslavia. I danas se živo sećam mnogih detalja tog pravog kružnog puta kroz Jugoslaviju, tokom koga smo prošli kroz četiri republike i upoznali neke od glavnih turističkih destinacija tadašnje zemlje.
Posle povratka sa mora ostalo je još par meseci do vremena kada se u našoj kući počeo pominjati moj polazak u školu. Tada nisam znao da se majka zalagala da me upišu sa šest godina. Tome su se usprotivili baka i tata, govoreći da treba da iskoristim još tu godinu za igru, jer nikada više neću biti u toj situaciji.
Nekoliko meseci pred polazak u školu moji su odlučili da me upišu u obdanište, radi socijalizacije. U Čačku je tada postojalo samo jedno obdanište, u Ulici Hajduk Veljkovoj, i dobiti mesto u njemu bilo je prava premija. Kako su moji to uspeli, ne znam. Tek, jednog jutra mama me je odvela u obdanište. Vaspitačica kojoj sam pripao prezivala se Marković i živela je blizu nas, u Topličkoj ulici. Upoznala me je sa decom koja su već bila deo kolektiva. Kao što to obično biva, pojavilo se obostrano nepoverenje, ali sam se vrlo brzo uklopio.
Pošto mi tog prvog dana još nisu obezbedili krevet, vaspitačica me je zamolila da budem u dvorištu dok ostala deca spavaju. Krenuo sam da se ljuljam, ali mi je to brzo dosadilo, pa sam izašao na ulicu i otišao kod mame u banku, udaljenu od obdaništa najviše tristotinak metara. Naravno, dobio sam grdnju i morao sam da se vratim u obdanište.
U obdaništu sam naučio šta znači jesti u određeno vreme, jer smo dobijali tri obroka: doručak, užinu i ručak. Morali smo sami da postavljamo tanjire i pribor za jelo, a posle i da ih pokupimo. Morao sam da naučim da jedem i neka jela kojih kod kuće nije bilo. Posebno mi se nije dopadao onaj crveni sir iz paketa američke pomoći. Sećam se da smo petkom za ručak obavezno imali pasulj. U obdanište sam išao otprilike tri meseca, do letnjeg raspusta. Iz tog vremena sećam se izleta u obližnje selo Ježevicu. Najveći problem bilo mi je podnevno spavanje, na koje kod kuće nisam bio naviknut.
Predškolske dane obeležilo je i preseljenje u novu kuću, u kojoj smo počeli da živimo 6. juna 1960. godine. Kuću u kojoj smo do tada živeli prodali smo porodici Dragojlović. Prodaja nije bila nužna, ali su rođaci uplašili moje roditelje pričom da će onima koji imaju dve kuće jednu oduzeti. A stara kuća bila je vlasništvo moje bake, Ljubice Stojanović.
Kraj detinjstva obeležila je gradnja nove kuće. Imao sam priliku da budem svedok svih faza njene izgradnje, koje su donele i neke zanimljive događaje. Pokušaću da ih zabeležim, onako, anegdotski.