Bilo je to putovanje sanjano tri decenije, još od onih majskih dana 1978, kada mi je Daba pričao o lepotama Alhambre i Andaluzije. Putovanje koje traži da se u svaki od tih gradova ponovo dođe i u njemu zadrži. Putovanje koje će spojiti istok i zapad. Istovremeno, u Španiju sam se vratio posle pune dve decenije.
Sreda, 23. april 2008. Čačak – Sofija
Neočekivano se pružila mogućnost da na početku putovanja nakratko upoznamo i prestonicu susedne Bugarske. Umesto da posle noćne vožnje pravo sednemo u avion za Madrid, ka Sofiji krećemo prepodne, sa idejom da stignemo pre mraka i vidimo neke od njenih znamenitosti. Bio je to moj prvi susret sa Sofijom posle ulaska Bugarske u Evropsku uniju. Od Čačka do Sofije ima oko 350 kilometara, ali to ipak traži osam-devet sati vožnje, pogotovo kada se uračuna čekanje na obe strane srpsko-bugarske granice.
Sofija nas dočekuje kišom. Trudimo se da uočimo šta je novo donelo članstvo u „evropskoj zajednici naroda“. Na prvi pogled, na prilazima gradu na sve strane su nikle, i dalje niču, nove zgrade sa velikim natpisima svetskih firmi. Ali da bi se videlo kako danas živi običan bugarski čovek, ovih par sati nije dovoljno. Smeštamo se u hotel „Rodina“ i odlazimo u kombinovano razgledanje grada, malo autobusom, malo peške.
Pešačenje počinjemo od glavne crkve, posvećene Aleksandru Nevskom. Mlada žena, vodič na bugarskom jeziku (uglavnom nagađamo šta priča), upoznaje nas sa istorijom grada i Bugarske. I Bugari su stalno bili raspeti između istoka i zapada. Danas su svakako okrenuti Evropskoj uniji, ali u centru Sofije i dalje stoji spomenik ruskom caru Aleksandru II, „Caru oslobodiocu“. Posle njegovog rata sa Turskom, Sanstefanskim mirom 1878. stvorena je velika autonomna Bugarska, proširena na račun suseda, uključujući i Makedoniju. Iako je taj mir revidiran na Berlinskom kongresu, ostao je žal za „sanstefanskom“ Bugarskom.
Prolazimo pored svih značajnijih crkava, koje svedoče o starosti Sofije i o narodima i kulturama koji su protutnjali Balkanom. U dvorištu predsedničke palate su ostaci crkve Svetog Đorđa iz IV veka. A tu su i sinagoga, džamija i amam, koji svedoče o višekonfesionalnosti Balkana i posebnom značaju turske vladavine.
Možda je zajednička zgrada predsedništva države i hotela u prošlosti imala smisla, ali danas nije baš logično da predsednička palata i hotel „Šeraton“ budu pod istim krovom. Nedaleko odatle, sa vitkog stuba nad gradom bdi njegova zaštitnica, Sveta Sofija, sa sovom, simbolom mudrosti, i lovorovim vencem u rukama. Tu se završio naš obilazak Sofije. Noć je već odnela prevagu nad danom, pa nam je ostalo da se vratimo do autobusa, koji je čekao kod crkve Aleksandra Nevskog, i do hotela.
Preostalo nam je da u krevetima neobično mekih dušeka sačekamo novi dan i susret sa gradom na suprotnoj strani Evrope.
Četvrtak, 24. april 2008. Sofija – Madrid
Drugi dan putovanja počeo je rano, jer je trebalo na vreme stići na sofijski aerodrom. Umesto doručka čekala su nas dva sendviča sa čuvenom „podrigušom“, flašica vode i jabuka. Aerodrom je u novom delu grada, ili bar tako izgleda, jer prolazimo pored novih modernih zgrada i višetračnih saobraćajnica. Naš vozač po običaju „malo“ luta, a onda iznenađenje: moderno aerodromsko zdanje, pored koga naš beogradski aerodrom deluje krajnje skromno.
Slede uobičajene procedure „čekiranja“ i upoznavanje sa novim načinom kontrole putnika, uvedenim posle napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Za mene je sve to novo, jer avionom nisam leteo od februara 1990. U avionu nas čeka iznenađenje u vezi sa udobnošću „boinga 737“. Iako su prošle skoro dve decenije od poslednjeg leta, sećao sam se udobnih avionskih sedišta. Ovde su, međutim, sedišta bila maksimalno zbijena, pa su ta tri i po sata bila skoro pravo mučenje, pogotovo za mene, sa mojim nestandardnim gabaritima. Avion je bio pun, što je bilo novo iznenađenje, ali kada smo saznali da „Bulgaria Air“ ima direktne letove za šest gradova u Španiji, polako smo počeli da se navikavamo na iznenađenja vezana za naše susede.
U odnosu na naše vreme, u Sofiji smo morali da ustanemo još sat ranije, jer je njihovo vreme sat ispred našeg. U Madrid smo, međutim, stigli po našem vremenu. To će biti jedna od odlika ovog putovanja, jer ćemo časovnu zonu menjati šest puta.
Na madridski aerodrom Barahas (Barajas) stižemo oko podne. Najnoviji, Terminal 4, otvoren je u februaru 2006, po projektu arhitekata Antonija Lamele i Ričarda Rodžersa, i jedan je od najvećih aerodromskih terminala na svetu.
Naš vodič na ovom putu je Relja Saratlić. Kasnije ću saznati da je završio arheologiju, a zatim studirao političke nauke u Madridu. Po dolasku upoznajemo i njegovu prijateljicu Mariju, diplomiranog arhitektu, koja već osam godina živi u Španiji.
Prvo popodne u Madridu
Odmah krećemo u obilazak grada, koji već na prvi pogled ostavlja utisak. Od aerodroma ka gradu ide se bulevarom Paseo de la Kasteljana (Paseo de la Castellana). Kao što ćemo videti, u gradskom jezgru nema visokih zgrada, mada ponegde neki oblakoder naruši sklad starih zdanja. Ovde, na obodu grada, uočljive su vitke linije četiri oblakodera koji se grade na nekadašnjem zemljištu kluba „Real“. Iza njih, preko Trga Kastilje (Plaza de Castilla), kroz Vrata Evrope (Torres KIO), nastavlja se ka centru. Sledeći deo grada zove se Čamartin (Chamartín), sa stadionom „Reala“, „Santijago Bernabeu“, koji je, pre nego što je dobio ime po čuvenom predsedniku kluba, bio poznat kao Čamartin. Kasteljana je prava žila kucavica Madrida, a završava se na Kolumbovom trgu (Plaza de Colón), sa spomenikom velikom moreplovcu.
Prolazimo najznačajnijim ulicama, kao što je Kalje de Alkala (Calle de Alcalá), koja vodi od Vrata Sunca (Puerta del Sol) do arene za koridu, i Gran Vija (Gran Vía). Zanimljivo je da u Madridu duž svake ulice ima mnogo trgova, koji nisu obična račvanja ulica. Na Gran Viji je Španski trg (Plaza de España), koji obilazimo peške. Na njemu je spomenik Migelu de Servantesu, sa statuama Don Kihota i Sanča Panse, a tu su i dve od najviših zgrada u Madridu: „Kula Madrid“ (Torre de Madrid), visoka 142 metra, sagrađena 1957, i „Španska zgrada“ (Edificio España) od 117 metara, iz 1953.
Na Kolumbovom trgu, koji takođe obilazimo peške, je obelisk sa statuom Kristifora Kolumba na vrhu. Ispod fontane u podnožju spomenika je kulturni centar (Centro Cultural de la Villa), na čijem je zidu mapa Kolumbovih putovanja. Na trgu je i 116 metara visoka „Kula Kolumbo“ (Torre Colón), sa bakarnom nadogradnjom na vrhu, koja je vremenom dobila zelenu patinu, pa je zgrada popularno nazvana „utikač“, jer zaista liči na utikač za struju.
Dok se vozimo madridskim ulicama, promiču zdanja koja nemaju samo lokalni značaj, već su deo svetske kulturne baštine: Muzej Prado, Muzej kraljice Sofije, železnička stanica Atoča, park Retiro. Smenjuju se trgovi Sibele, Nezavisnosti… Jedno zdanje zasenjuje drugo svojom lepotom.
Iz autobusa izlazimo još na dva mesta. Prvo kod Hrama Debod (Templo de Debod). Španski stručnjaci pomagali su Egiptu u spasavanju spomenika ugroženih izgradnjom Asuanske brane, pa je Egipat Španiji poklonio ovaj originalni hram iz II veka pre nove ere. Postavljen je 1972. u parku na mestu nekadašnje kasarne Montanja i jedan je od najneobičnijih spomenika Madrida.
Sa vidikovca pored hrama pruža se predivan pogled na dolinu „rečice“ Mansanares i okolinu Madrida. Na obali Mansanaresa, u četvrti Argansuela, bio je stari stadion „Atletika“, „Visente Kalderon“. Desno se vidi Kraljevska palata (Palacio Real), naše sledeće odredište za pešački obilazak. Ispred palate je Trg Oriente (Plaza de Oriente), na čijoj je drugoj strani Opera, sa ulazom sa Trga Izabele II.
Konačno, kasno popodne, smeštamo se u hotel „Quo Galeón“, u širem centru Madrida. U blizini je stanica metroa Tetuan, odakle je do Vrata Sunca deset stanica, a do Trga Kastilje još dve. Ovaj deo grada zove se Kastiljehos (Castillejos) i poslovna je četvrt puna restorana i noćnih klubova. U blizini je i Kasteljana, sa buticima i prodavnicama delikatesa, koja ga deli od četvrti Čamartin.
Hotel je iznad očekivanja. Zapravo je apartman, sa dnevnom i spavaćom sobom i čajnom kuhinjom sa svim potrebnim priborom, uključujući i mikrotalasnu pećnicu. Koristimo priliku da se malo odmorimo, jer je planirano da uveče zajedno odemo do Vrata Sunca i bolje vidimo ono što smo u panoramskom obilasku propustili.
Vrata Sunca i Plaza Mayor
U centar stižemo pre mraka, pa možemo da vidimo znamenitosti trga na kome je „nulti kilometar“ šest nacionalnih puteva Španije.
Na južnoj strani trga je sedište predsednika autonomne zajednice Madrid. Zgrada je izgrađena u XVIII veku kao pošta i poznata je kao Real Casa de Correos. Na njenoj kuli je čuveni sat, „sat svih Španaca“: milioni Španaca 31. decembra gledaju u televizor čekajući da dvanaest njegovih udaraca označi Novu godinu. Upravo ispred ove zgrade je oznaka „nultog kilometra“.
Na suprotnoj strani trga je najvažnija od tri skulpture na trgu, „Medved i jagodnjak“ (El Oso y el Madroño); medved je zaštitni znak Madrida. Ostale dve su „Mariblanka“, koju zovu i Dijanom lovkinjom, i konjanička statua kralja Karlosa III.
Sa Vrata Sunca odlazimo na Plaza Mayor (Glavni trg), koji se sa njim takmiči za titulu glavnog trga Madrida. Pomalo podseća na Trg Svetog Marka u Veneciji. Sa svih strana okružen je stambenim zgradama, a jedina javna zgrada je takozvana „Pekara“ (Casa de la Panadería), koja dominira ovim pravougaonim trgom dimenzija 129 sa 94 metra. Nalazi se u delu grada koji zovu „austrijski Madrid“. Za razliku od Vrata Sunca, Glavni trg je statusni trg, „pupak Španije“, kako ga je nazvao Lope de Vega. Izgrađen je u stilu španskog baroka i jedan je od malobrojnih spomenika epohe kada su Španijom vladali Habzburzi.
Trg je kroz istoriju često menjao ime. Dekretom iz 1812. svi glavni trgovi u španskim gradovima nazvani su „Trg Ustava“, ali je već 1814. postao „Kraljevski trg“. Od 1873. zvao se „Trg Republike“, od 1876. ponovo „Trg Ustava“, sve do 1923. i diktature Prima de Rivere. Posle Građanskog rata konačno je dobio današnje ime.
Posle kraćeg obilaska okoline trga i pića u jednom od mnogobrojnih restorana vraćamo se u hotel na zasluženi odmor, jer nas čeka novi naporan dan.
