Da mi je neko pre pola veka rekao da ću ovoliko pisati, ko zna kako bih reagovao. U međuvremenu sam napisao ko zna koliko tekstova. Istina uglavnom sa osećajem, najmanje rečeno blagog nezadovoljstva. Ali bilo je i tekstova, koje kada ih danas čitam osećam zadovoljstvo. U te tekstove najviše spadaju opisi onoga što sam video putujući. Umalo htedoh da kažem – putujući po svetu. A svetski putnik baš i nisam. Ne bih mogao reći ni da sam Srbiju proputovao. Ostalo je puno toga što bih želeo da vidim. A i planiram da vidim.
Uglavnom sam ostavljao tragove sa putovanja, čak i onih jednodnevnih. Na ovom portalu sam već puno toga postavio. Istina uglavnom su to tekstovi koje nisam beležio. To će reći da su to po pravilu sećanja. Sada posedeujem i kopije tih sećanja tako ima materijala za jednu bogatu knjigu. Pri tome mi se činilo da su tekstovi ranije napisani, pogotovu putopisi, previše obimni da bi ih postavio na Portal. Zato sam odlučio da ih postavim u obliku PDF datoteka. Ovim ću, onima kojima bude interesantno omogućiti da uživaju u stvarima koje sam doživeo. A možda ih to ponuka da i sami krenu u avanturu.
Kao što će čitaoci uočiti putopise sam podelio po geografskim kriterijumima – svet, Evropa, Balkan, Jugoslavija, Srbija. Nekadašnja zajednička zemlja je tu našla mesto, jer su se mnoga putovanja odigrala dok je ona još postojala. Eto prilike da se jugonostalgičari osete lepo. A oni kojima ona nije bila ili nije sada po volji eto prilike da se malo dure. Uostalom svetu je teško ugoditi.
Pošto sveta nije bilo puno, tek malo Egipta, Izraela i Maroka, počeću sa Evropom. Svet nek malo pričeka.
EVROPA
Stari kontinent, kako ga mnogi nazivaju svakako je prva odrednica za njegove žitelje. Pri tome se podrazumeva da su putnici makar malo upoznali svoju zemlju. Ne samo da bi je više voleli, već im je najbliža. Pogotovu danas kada se u bilo koje mesto može otići i vratii obdana. Naravno mislim na Srbiju i njene građane. U Evropu smo mogli putovati sa promenljivom srećom. Uglavnom nam nisu bile potrebne vize, sem za neka „specifične“ zemlje. Nažalost takvih zemalja i danas ima. U nekim periodima kada su se granice „rušile“ u Evropi za nas su postajale gotovo gvozdene zavese. I tako ukrug. Sada kada se ponova najavljuju neke kontrole, mi smo prvi u redu za koje će to važiti. Ali ljudi su nestišljivi kao voda. Bilo strpljenjem, srećom ili veštinom i pored svih prepreka nađu način da putuju. Neki traže nove prostore, neki se vraćaju dobro znanim.
Putovanje je za neke postalo gotovo zanimanje. Ali i dalje ljudi putuju radi uživanja. Zahvaljujući Internetu neki su svoje priče sa putovanja pretvorili u biznis. Ja pišem o predelima i ljudima kroz koje sam prošao. Želim da sa drugima podelim ono što sam video, bez obzira da li je ostalo na ovaj ili onaj način upečatljivo. Ako ovo za vas bude intersantno biću zadovoljan.
Ovo je trebalo da bude svadbeno putovanje. I trebalo je da bude realizovano osam godina ranije. No to su bile godine „opasnog življenja“. Bili smo izopšteni iz međunarodne zajednice. Tako da je putovao samo ko je morao. Situacija na našim prostorima još uvek nije bila stabilna. Samo mesec i po dana ranije doživeli smo još jedan bezbednosni šok pa je put u Pariz bio pravi izazov. Na zapad se još uvek putovalo naokolo preko Mađarske. Konačno u Pariz sa se vratio posle pnih četvrt veka.
RUMUNIJA 2003. godine
Na put smo krenuli pod protestom, jer nas je kod kuće čekalo sijaset poslova. Dolazak u Transilvaniju ili Erdelj pokazao je da postoji i neka druga Rumunija. A to je potvrdila poseta Brašovu, Sinaji i konačno Bukureštu. Kasnije sam se Rumuniji vraćao samo kroz posete Temišvaru. Ali i to je bilo dovoljno da one druge Rumunije bude sve više.
ITALIJA 2004. godine
Putovanja su polako postajala deo naših života. Počeli smo se vraćati prostorima koji su bili deo naše mladosti. Jedan od njih je svakako bila Italija. Za mnoge prvo odredište na putu u svet. Neki su ovde dolazili u kupovinu, koja je sve češće postojala „šoping“. A neki su već bili u prilici da se otisnu i dalje od najbližih Trsta i venecije. Bila je ovo godina kada su najavljivana nova proširenja Evropske Unije. Srbija je i dalje ostajala s one strane zavese. Možda više nije bila gvozdena. Posle mučnih devedesetih i čekanja u redovima za vize nazirali su se bolji dani.
MARIBOR 2005. godine
Posle tačno dve decenije ponovo sam u Sloveniji proveo više od jednog dana. Na red je došla i poseta Mariboru, gde nikada ranije nisam bio. Kada sam stigao u Maribor, Slovenija je upravo bila proslavila godišnjicu članstva u Evropskoj Uniji. Maribor je bio grad sa kojim se Čačak takmičio u nekadašnjoj Jugoslaviji. Naročito po broju telefona i automobila u odnosu na broj stanovnika. A i njihova Viša tehnička škola osnovana je iste godine kada i slična škola u Čačku. Po polažaju na obalama Drave, prostranom polju i padinama Pohorja Maribor me je podsetio na Čačak.
NEMAČKA 2008. godine
Posle dve decenije ponovo se pojavljuje Nemačka, kao krajnje odredište. Putujemo čak do Štutgarta na poznatu sajamsku izložbu Didacta. Put je već dobro poznat, jer vodi preko Mađarske i Minhena, gde se spavamo. Nažalost u Štutgartu ostajemo samo jedan dan. Za upoznavanje grada imamo na raspolaganju samo 2 – 3 sata. Uglavnom ga koristimo za stari srpski sindrom – kupovinu. Srećom sajamska postavka je interesantna. Tako da je vredelo ovako dugačkog puta.
ISTANBUL 2014. godine
Do te jeseni, grad na Bosforu mi sve vreme bežao na istok. Gotovo tri decenije sam pokušavao da upoznam Konstantinov grad. Biće da je i tu važilo ono poslovično – ima vremena. Izgleda da me je ovog puta naterao Erdogan. Jer imao je nameru da Aja Sofiju ponovo pretvori u džamiju. A ja sam ipak želeo da je vidim kao muzej. Skoro pročitah knjigu „Carigradske šetnje“ i shvatih koliko je ovaj grad bio kosmopolitski čak i za vreme Osmanlija. Ovo je grad kome se treba vraćati i zato evo moje male priče o njemu.
TRANSILVANIJA 2024. godine
Ovo jesenje putovanje bilo je skoro potpuna repriza dela putovanja iz 2003. godine. Tadašnja poseta Transilvaniji razlikovala se samo u činjenici da smo jednu noć proveli u Sibiju, a dve noći u Sinaji. I što je vreme bilo letnje. Drago mi je što sam malo bolje upoznao Brašov, jer taj grad to zaista zavređuje. Nažalost izostala je bolja informaciona pratnja. A možda je ondašnji vodič Bora Stanković postavio visoke standarde u vođenju turističke grupe. Takođe, vreme i trka za profitom pomalu su dvorac Peleš i zamak Bran približili industrijskom turizmu. Jer savremeni turista se zaovoljava da mobilnim telefonom zabeleži ono što mu je interesantno. I podeli ga sa okruženjem putem Instagram ili Facebook društvenih mreža. Da li je čuo dovoljno informacija i da li su one sasvim tačne i nije toliko važno. Uostalom sve se to može naći na Internetu. A čemu onda i maltertiranje putujući?