Welcome to personal presentation of Siniša Ranđić
Odlazak dragih osoba ponovo nas podseti da se točak vremena ne može vratiti. I da razmišljanje na principu – ima vremena, u konačnici samo pojačava osećaj žalosti što nismo imali malo više vremena za svoje bližnje. „Doba korone“ u kome živimo skoro godinu dana još više nas je udaljilo od ljudi sa kojima smo delili zajednička interesovanja, imali zajedničke prijatelje i sećanja na prošlost, ma kakva ona bila, ali je bila naša. U godinama koje dolaze, a možda i mesecima biće sve više ovakvih odlazaka i da sve kako to obično biva ne bi prekrili snjegovi i zaborav treba se rečima, koliko je to moguće setiti onih kojih više nema.
Iako smo sudbinski vezani zajedničkim mesecom rođenja naše druženje počelo je tek sa punoletstvom. Od leta 1971. godine kada nas je povezao gotovo slučajni susret na Čačanskom korzou proteklo je pola veka. I sledeću deceniju bićemo skoro nerazdvojni. Negde pri kraju studija viđali smo se skoro svaki dan.
Porodične i poslovne obaveze uticale su da se naše druženje nekako redukuje, ali prijateljstvo nikada nije dovođeno u pitanje. Ređem viđanju doprineo je i moj povratak u Čačak, gde je retko dolazio. Prilikom svakodnevnog prolaska pored kuće njegovih roditelja pogledao sam ne bih li ga ugledao.
Uglavnom smo se viđali prilikom generacijskih proslava. A poslednji put sam ga video na autobuskoj stanici preko puta Mašinskog fakulteta. U dugačkom braon kaputu i sa braon šeširom bio je slika i prilika svog oca Slavka. Čak sam na trenutak pomislio da je to Slavko. Vest o njegovoj smrti tog hladnog decmebra me koliko iznenadila, još više rastužila. Jer Mišo je bio čovek sa kojim se imalo šta pričati.
Teško mi je da nađem prave reči, kojima bih iskazao sećanje na Miša. Jer sve me nekako vraća na dane bezbriznosti. U dane kada smo znali da za jedno veče obiđemo po nekoliko beogradskih kafana, obično polazeći iz restorana na Hipodromu, gde smo se družili sa džokejima i vlasnicima konja. Ti noćni obilasci kafana i upoznavanje noćnog života Beograda doneli su nam puno interesantnih saznanja. Jer nas je u tome vodila zajednička osobina – znatiželja. Ali smo se trudili da ti naši noćni izleti ne izađu iz okvira zabave i prerastu u ozbiljnu avanturu.
Mišo je kao retko ko od mojih prijatelja posedovao visok stepen emaptije prema ljudima iz okruženja. Ne samo svojim bližnjim. Bio je spreman da pomogne čak i kada je to ugrožavalo njegov komoditet, pa i više od toga. Kao retko ko je bio posvećen studijama, ali ne zato što mu je cilj bio da ima visok prosek. Želeo je da pored teorijskih znanja stekne što više prakse, što je nama gimnazijalcima bio priličan problem.
Sećam se kako je koristio svaki trenutak da ovlada radom na strugu u Laboratoriji prof. Antića, kod koga će diplomirati i kasnije postati asistent. Opredeliviši se za termotehniku kao poziv, nije mu teško bilo da se preko leta uputi u Nemačku i upozna se sa radom energana u Minhenu koje su radile na otpad. Njegovoj ličnosti određeni šarm je davala i doza tajanstvenosti sa kojom je živeo. Znao je ponekad da „nestane“. Obično bi se vratio bez detaljnijih objašnjenja.
Negde krajem septembra 1980. godine dok sam brojao vojničke dane u Sarajevu, stigla je od njega razglednica. Ne sećam se šta je posao, ali sam zapamtio rečenicu, nekako napisanu sa strane. Sastojala se iz tri usastopna septembarska datuma i događaja, koji su se desili u njegovom životu – magistriranje, ženidba i odlazak u vojsku. Za razliku od njega, koga je porodični život prilično smirio, ja sam i dalje trčao kroz život. Sve nadajući se da će biti vremena za stare prijatelje. Ali vreme i događaji su hteli drugačije. Posle burnih devedesetih, kada se svima novi vek smešio godinama mirnog življenja stiže tužna vest o njegovom preranom odlasku. I još jedna izgubljena nada da ćemo imati prilike da se setimo „onih naših dana“.
Trebalo je da prođu više od dve godine da bih saznao za njegov odlazak. Poslednji put smo se videli pre nepunih deset godina, kada sam se posle skoro tri decenije ponovo vratio Dalmaciji i Gradcu. Posedeli smo uz neizbežnu lozu na terasi njegovog doma u uvali Bošac iznad stare kostele jednog od imenitelja zajednički provedenih dana.
Naše prijateljstvo dugo je više od pola veka, tačnije od 1963. godine kada sam po drugi put letovao u mestašcu Gradac. On je dolazio iz Zagreba, gde je živeo sa mlađom sestrom i roditeljima, koji su bili rodom iz Gradca. Bio je krupan dečak, stariji od mene dve godine i uvek je imao neke zanimljive priče. Viđaćemo se narednih desetak godina, prilikom mojih boravaka u Gradcu. Sredinom osamdesetih slučajno se u Moskvi sretoh sa direktorom Sveučilišnog računskog centra (SRCE) iz Zagreba. Razgovor nas dovede i do Anta. Saznadoh da je jedan od vodećih programera u SRCE. Poslednji put bih u Gradcu daleke 1984. godine. Bilo je to van sezone godišnjih odmora, pa se ne videsmo. A onda prođe nepunih tri decenije do ponovnog susreta. Saznadoh da je i dalje u informatičkim vodama i da radi u firmi „Informare“.
Poslednjih godina redovno razmenjivasmo email poruke. A onda poruke počeše da se vraćaju. Pošto je greška, koja je pratila vraćanje poruka bila neuobičajena nadao sam se da se radi o prolaznom problemu. I onda juče nađoh umrlicu u „Slobodnoj Dalmaciji“. Misli mi se vratiše u prošlost. Nestalo je još jedne spone sa detinjstvom, sa bezbrižnim danima, zajedničkom zemljom. Podsetih se svih neispričanih priča, nadanja da će još biti vremena da nadoknadimo propušteno.
Posle dužeg vremena videli smo se toplog jesenjeg dana 2019. godine. Ništa nije slutilo da će to biti naše poslednje viđenje. Rastali smo se uz obećanje da se sledeći put vidimo porodično. Zato me je vest o njegovoj smrti dodatno iznenadila. O tome koliko me je ta vest učinila tužnim ne treba ni da pominjem.
Naše prijateljstvo je počelo i trajalo nekako spontano. Posle par dana od početka moga rada u Institutu, dok sam samovao u kancelariji otvorila su se vrata i u kancelariju je ušao do tada nepoznat kolega. Proćelav sa naočarima sa metalnim okvirom, pružio je nekako karakteristično ruku i predstavio se – „Ja sam Miladin Dabić“.
S obzirom da sam u kacelariji sedeo sam i da me praktično niko nije posećivao, kao da me je ogrejalo Sunce. Isprčao je da se skoro vratio iz Mančestera sa magistarskih studija i da sedi u kancelariji preko puta i da mogu da dođem, kad god mi nešto zatreba. Tokom narednog proleća samo kratko sarađivali u pokušajima da dobijemo projekte u Brodogradilištu „Beograd“ i Alkaloidu“ iz Skoplja. Druženje smo intenzivirali tokom leta, kada smo se obojica ranije vratili sa godišnjeg odmora. To se pretvorilo u prijateljstvo koje je trajalo više od četiri decenije.
Kako je u to vreme bila aktuelna HiFi tehnika od Dabe sam naučio mnogo toga vezano za pojačala i druge muzičke uređaje. Zahvaljujući njemu početkom osamdesetih upustio sam se u nabavku svoje linije muzičkih uređaja. Sećam se kada sam napravio svoje pojačalo, koje je podsećalo na njegov Hafler vodio me je kod nekih prijatelja da ga isprobamo. Često smo razgovorali o muzici, gde se od njega imalo šta naučiti, jer je bio izvanredno muzički obrazovan. Između ostalog u mladosti je učio solo pevanje.
Kao dete intelektualaci bio je svestrano obrazovan i to je nesebično delio sa drugima. Uz njega sam počeo da se interesujem za tenis. Pošto je imao prijatelje u televiziji par puta sam išao sa njim da u masteru gledamo prenose mečeva sa Vimbldona. Bilo je to u vreme kada je iznenad zasijala zvezda Borisa bekera. Iako se ne bi moglo reći da je bio sportski tip voleo je sport. Pa je čak u kasnim tridesetim počeo i da skija. I to vrlo uspešno.
Bio je vrlo posvećen svojoj porodici, supruzi Tanji i ćerki Tijani. Naravno roditeljima, sestri i njenoj porodici. Naše druženje je preraslo u porodično prijateljstvo. Često sam svraćao kod njega kući da poslušam neku novu ploču, ali i da vidim nešto novo od muzičkih uređaja. Kad sam napustio Institut, obavezno sam svraćao kod njega prilikom svake posete staroj firmi. Kasnije, kada sam u Beograd uglavnom dolazio na jedan dan viđanja su nam se proredila. Ali sam se trudio da ga što je moguće češće pozovem telefonom. Počeli smo da se češće viđamo od kako smo kupili stan u Beogradu, pa sam mogao da dolazim češće i da ostanem duže vremena.
Iza njega je ostalo mnogo anegdota, koje se i danas prpričavaju u društvu. Nije se ljutio kada smo se šalili na njegov račun. Posle njegove sahrane odlučih se da zapišem svoja sećanja na vreme provedeno u Institutu. Taj tekst će delimično biti i omaž Miladinu Dabiću, dragom prijatelju, na koga se nisam ljutio čak i kada bi učinio nešto što mi nije bilo po volji.
Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili Laboratoriju. Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije XXI veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i diskusije u kojima se uvek nismo u potpunosti slagali.
I dalje je žurio u Dragačevo i mnogi dogovori, čak i oni obični ljudski kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči stalno su nam izmicali. Od kako smo otišli u penziju trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da kad otopli realizujemo te dogovore, stiže nas „doba korone“. I opet nas okolnosti nateraše da sve prolongiramo i pravimo planove za bolje dane.
Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt. Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti. Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.
Dugogodišnji rad u privredi uticao je da je bio jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo u radu u privredi su verovatno bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta. I imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su preduzimani na Fakultetu poslednjih godina.
Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.
Bili smo komšije i pre nego što smo se upoznali. Markantan, sa belom kosom čak i u tridesetim godinama nije mogao da bude nezapažen. Bilo da je prolazio peške ili u kolima zračio je dinamizmom. Upoznali smo se kada sam počeo da radim honorarno na Fakultetu. Tek je bio izabran za dekana. Najmlađeg u njegovoj istoriji. Bio je to trenutak koji će značajno odrediti budućnost Fakulteta.
Posle desetogodišnje oseke na Fakultetu su se počeli zapošljavati mladi asistenti. Iz privrede je na Fakultet stiglo nekoliko iskusnih inženjera. Iako su se u to vreme prodekani birali nezavisno od dekana profesor Golubović je uspeo da formira kompaktan rukovodeći tim koji je u naredne četiri godine uspešno vodio Fakultet.
U to vreme je formiran novi Računski centar na Fakultetu i nabavljeni savremeni personalni računari. Nastavnici i saradnici su bili u prilici da u potpunosti iskažu svoju inicijativnost. I da pri tome dobiju podršku od strane rukovodstva. Za vreme kada je dekan Fakulteta bio profesor Golubović osmišljen je studijski program Mehatronike i izvršena transformacija studijskog programa za profesora tehničkog obrazovanja u studijski program za profesora tehnike i informatike.
Dragan Golubović je bio retko vredan čovek. Odlikovala ga je neviđena upornost i istrajnost da započeti posao dovede do kraja. Ništa mu nije bilo teško. Pri tome se uopšte štedeo. Zato i onda kada se niste slagali sa njegovim pristupom poslu nije moglo da se ostane po strani. To nije dozvoljavala energija koju je on ulagao u svaki posao. Zbog toga nije iznenađujuće da se valjda niko od predstavnika Fakulteta u telima Univerziteta nije zalagao za ljude sa Fakulteta kao on.
Čak i onda kada je to pomalo ličilo na nemoguću misiju. Pored vezanosti za struku i posvećenosti daljem usavršavanju nastavnika tehnike i informatike pokazao je talenat za obradu drveta. Zahvaljujući tome iza njega je ostao veći broj duboreza, uglavnom sa religioznim motivima. A ne smemo zaboraviti ni pravo malo etno naselje koje je podigao u rodnom Lopašu. Da bi ga ogradio pravim prošćem konstruisao je i napravio mašinu za cepanje proštaca.
„Godina korone“ nam je proredila susrete, ali smo se čuli telefonom. Poslednji put mesec dana pred smrt. Prolazio sam često pored njegove kuće, ali ga nije bilo na uobičajenom mestu. terasi. Pretpostavio sam da su otišli do Vrnjačke Banje. A onda stiže tužna vest. I saznanje da je ostalo mnogo toga neispričanog, nezavršenih poslova i neostvarenih dogovora.
Reči kojima se obratio, novozaposlenim pripravnicima, obeležile su moju inženjersku karijeru. Puno puta ću biti u prilici da ga citiram – „Drage kolege nemojte očekivati da se ovde bavite naukom“. Te reči su svojevrstan spomen na čoveka koji mi je bio prvi direktor. Jer su te njegove reči postale moj stručni vjeruju do današnjeg dana.
Iza pomalo strogog izgleda krila se ličnost kojoj si se mogao obratiti za pomoć i podršku. Ličnost koja je nalazila razumevanja i onda kada nam se činilo da su sankcije neminovne. Bio je strog kao rukovodilac, ali nije se mešao kolegama u stručnu stranu posla. Kao odličan inženjer sa zavidnom karijerom imao na to puno pravo.
Upravo zbog te uspešne karijere često sam se pitao šta ga je nateralo da se sa 35 godina otisne u vode rukovođenja. Jer iza njega je u prethodnih osam godina ostalo učešće na nekim od najznačajnijih projekata, koji su rađeni u Laboratoriji. Ponekad su mi se njegovi stavovi činili previše konzervativni. Ali sam vrlo brzo shvatio da drugačije nije bilo moguće. Kada je on postao direktor Laboratorije ona se nalazila u lošem organizacionom i finansijskom stanju. Na kraju osme decenije prošlog veka Laboratorija je bila bitno drugačija nego šest godina ranije. Stručna delatnost je značajno proširena, a Laboratorija je kadrovski i organizaciono ojačana. Konačno došli su i odgovarajući finansijski rezultati.
Nažalost, kao mlad inženjer nisam bio u prilici da bliže sarađujem sa Georgijem. Tokom prve dve godine rada samo par puta sam bio u prilici da neposredno kontaktiram sa njim. Ipak i to je bilo dovoljno da steknem dosta dobru sliku o njemu. Već 1980. godine on je napustio Laboratoriju i prešao na rukovodeće mesto na nivou Instituta. Sa te pozicije koordinirao je, između ostalog i poslove sa institucijama u Sovjetskom Savezu. Pošto sam u to vreme bio angažovan na jednom takvom projektu naši kontakti su se nastavili. Kada je projekat zapao u krizu pokazao je maksimalnu taktičnost i umeće da se problemi prevaziđu.
Kasnije sam bio u prilici da sa njim i njegovom porodicom uspostavim i privatni kontakt. Zahvaljujući tome upoznao je i moje roditelje. Kad god bi se videli nije propuštao priliku da pita za njih i da ih pozdravi. Pošto sam napustio Institut retko smo se viđali. Uglavnom povodom nekog događaja. Nažalost poslednjih godina to je uglavnom bilo na oproštaju od nekog od kolega.
Jesenje popodne 2019. godine provedeno u restoranu „Lovac“ nije nagoveštavalo da će nam to biti poslednje viđenje. A pre toga se nismo videli skoro tri decenije. U međuvremenu put ga je odveo u Kanadu, a onda se smirio u Vašingtonu, pored supruge i dva sina. Dopisivali smo se povremeno. Njegova pisma su bila neobična. Upravo onakva kakvog sam ga zapamtio dok smo zajedno sedeli u kancelariji u „Plavom vozu“.
Čudio sam se kako je onako visok, a bogami i krupan uspevao da stane u „Peglicu“. Imao je smisla za humor, koji je bio krajnje specifičan. Ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim.
Vezivalo nas je interesovanje za sport, posebno za fudbal. On je bio vatreni „Zvezdaš“. Sa tog nivoa znao je da mi često uputi „otrovne“ strelice kao okorelom „Partizanovcu“. Nije bio neko ko je mnogo pričao, više je bio ćutljiv. A onda bih nas sve nekako iznenadio britkim komentarom, pred kojim smo često morali da se zamislimo. Krajem osamdesetih, ne sećam se povoda slikali smo se u zvezdarskoj šumi. Ta slika mi je dugo visila na zidu iznad radnog stola u Laboraratoriji. Često sam studentima, ko je ko na toj slici. On je drugi sa nje, koji nam zauvek ostaje u sećanju.
Pojavio se u Institutu u vreme kada su, studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboraotorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima baziranim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Čak šta više sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru. Iako smo ga nekako sve ove godine smatrali mladim napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri ipo decenije rada.
Bio je jedan od pionira PC hardvera u IMP. U tom kontekstu bio je jedan od projektanata PC AT/386 računara koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio. Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u naredne tri decenije od kako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri, kao što je to činio računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, a to je bio ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, a ni mnogobrojne prijatelje i kolege.
Razalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega. Nažalost stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi. Još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.
Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju školu smo završili u istoj klupi. Konačno bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom. Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina intenzitet viđanja se tokom svih proteklih godina menjao, jer kao i većina i mi smo nekako trčali kroz život.
Kada je korona malo utihnula počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka“. Nažalost na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda kao grom iz vedra neba stiže poruka od njegovog brata Alempija – „Umro mi je brat“.
Sve se to dešavalo u osvit obeležavanja 50 godina gimnazijske mature, čijim je proslavama on redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet. Za razliku od većina nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, da je pristao da se poslednjih godinu – dve relativno često viđamo u kafani.
Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje sam skupljao još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.
Upoznali smo još pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Tačnije on je bio jedan od prvih kolega koje sam sreo i upoznao kada sam došao na razgovor za posao. Tokom skoro decenij i po provedene u Institutu putevi saradnje će nam se ukrštati. A on će biti prvi kolega kome ću saopštiti da odlazim iz Instituta. Jer smo prethodnih pet godina neposredno sarađivali. Kraka, kako je bio poznatiji među kolegama nikako nije mogao da ostane neprimećen. Jer je bio glasan na sebi svojstven način.
Pokušavajući da napišem ove redove misli me stalno upućuju na anegdote vezane za njega. U nekima od njih je on je pomalo tužni heroj. Ali to je jednostavno bio on. Čovek koji se nije plašio da pogreši čak i kada je bilo očigledno da će se to desiti. Ali posledice nisu snosili drugi, uvek samo on. Ako bih sve to pokušao da stavim na papir trebalo bi mi dosta prostora i vremena. Oni koji su ga znali setiće se svega. Čak i više od mene.
Tokom devedesetih godina vreme, prostor i događaji su nas prilično udaljili. Neko vreme je proveo kao gasterbajter u Rusiji. Kasnije se otisnuo u vode privatnog biznisa, u kojima je plivao sve do svoje iznenadne smrti. Sa novim vekom vratila su se i naša druženja, a povremeno smo se čuli i telefonom. U Takovu je kupio i zakupio desetak hektara zemlje i počeo se baviti voćarstvom. Svaki put kada smo se čuli obećavao je da će se javiti pa da se vidimo. Pandemija korona virusa je učinila da se nismo videli, a nažalost i čuli poslednje dve i po godine. Zato mi je njegova smrt još teže pala. Pomalo me teši što smo ga zajednički kolega i ja često pominjali u našim druženjima.
Ovaj kratki tekst je samo malo podsećanje na divnog kolegu i prijatelja i nadsve retko dobrog inženjera Slobodana Ivančevića – Kraku. Nezadovoljan sam što nisam napisao više. Jer on to zaslužuje. Ali sve mi se nekako činilo da koliko god napišem neću dovoljno reći.
Upoznao sam ga kada me je Slavoljub Marjanović, poznatiji kao Caja odveo u Institut “Mihajlo Pupin” radi zaposlenja. Ustvari znao sam za njega od ranije, jer je na Elektrotehničkom fakultetu predavao predmet „Telemehanika“ na smeru Automatika. Dejan je u to vreme bio tehnički direktor OOUR „Računska tehnika“.
Razgovor je trajao veoma kratko. Pitao me je šta preferiram – hardver ili softver. Na moj odgovr hardver kratko je prokomentarisao da će se na predstojećem konkursu više tražiti inženjeri za razvoj softvera. Pre nego što sam konačno počeo da radim Dejana ću sresti još dva puta. Oba puta u kultnoj kafani „Domovina“ koje više nema. Prvi put me je pitao da li sam konkurisao, a drugi put me je obavestio da sam primljen.
Pošto su njegov inženjerski angažman bio vezan za odeljenja u kojima ja nisam radio nije bilo prilike da neposredno sarađujem sa njim. Sve do neka tri meseca pre odlaska u vojsku. Odlazak se pomerio, a ja sam bio završio svoje dotadašnje radne obaveze. Obratio sam mu se kao tehničkom direktoru sa molbom da mi nađe posao na kome bih se angažovao u naredna tri meseca. Odmah je to uradio i pošto mi je objasnio šta treba da radim rekao je – „Pitaj sve što ti nije jasno, makar bila i najveća glupost na svetu“. Taj njegov čin me je oslobodio straha od greške, koji me je ponekad do tada sputavao. I tada sam se prvi put osetio kao pravi inženjer.
Ni po povratku iz vojske naši inženjerski putevi se nisu ukrštali. Nikada nisam neposredno sa njim sarađivao. Ali sam bio svestan njegovog značaja za uspehe našeg OOUR u to vreme. Bio je veliki praktičar, što se najbolje videlo po tome što su projekti kojima je on rukovodio uspešno okončavani. Oko dve godine, početkom osamdesetih godina bio je vršilac dužnosti OOUR. U to vreme sam bio član Saveta i vladala je nepodeljena želja da postane direktor. Mnogo godina kasnije, kada sam ga pitao, pa reko bih i kritikovao, što to nije prihvatio, pravdao se da nije bio prihvatljiv za širu društvenu zajednicu. Oni koji su živeli ta vremena, znaće na šta je mislio.
Možda sam najviše stručne saradnje ostvario sa Dejanom po njegovom napuštanju Instituta i prelasku na Elektrotehnički fakultet. Predavaće ono što mu je bila direktna struka Sigitalnu elektroniku i Procesne računare, kasnije Upravljačke računarske sisteme. Često sam svraćao kod njega na Elektrotehnički fakultet. A povremeno ćemo se nalaziti i u onoj istoj „Domovini“ gde je započelo naše poznanstvo. Tu ćemo imati i mali sukob vezan za način realizacije jednog projekta.
Po mom odlasku u Čačak ređe ćemo se viđati, Sve dok nije počeo da izvodi nastavu na specijalističkim studijama, koje je Tehnički fakultet organizovao za zaposlene u Tehničkom remontnom zavodu. Vrlo često smo vodili prijatne razgovore u predahu između predavanja. Bila mi je čast što je bio u komisiji za ocenu i odbranu moje doktorske disertacije. A takođe i član svih komisija za izbor u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku. Učinio mi je čast svojim prisustvom na večeri, koju sam organizovao za drage beogradske kolege, posle mog izbora u zvanje redovnog profesora. Takođe, bilo mi mi je drago što sam bio deo društva iz Instituta koja je organizovala večeru u čast njegovog odlaska u penziju.
Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naćićemo se u istoj kancelariji 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku dve godine kasnije. Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju.
A to je bilo dovoljno za jednog početnika da ima povećanu dozu poštovanja. Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane dok je prelistavo „Politiku“.
Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled pedantno je zapisivao interesantne naslove u svoju svesku. Kasnije kada se budemo sprijateljili imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu. I potražim članak koji me je interesovao. Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji znao je se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič“ i Mihajlo Pupin“. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista sa kojima je bio u kumovskim odnosima.
I kada više nismo sedeli zajedno u kacelariji znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve ono što se dešava u svetu računarstva. Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radeći na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije često smo razmenjivali poruke. U njima mi je slao svoje tekstove vezane za računarstvo. Ali i kopije tekstova za koje je smatrao da će mi biti interesantni. Zbog njegovih problema sa vidom i ovaj vid komunikacije je polako jenjavao.
Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin“. Vremena, koja polako, kao što stihovi kažu – prekrivaju „ruzmarin, snjegovi i šaš“.