Чачку се нисам наметао, сматрао сам да све треба да иде својим током. Посебно у оном тзв. првом мандату, током детњства и ране младости. У то време мој живот се углавном одвијао на градској периферији. Промену ће донети гимназијски дани. Посебно током матурске године, када ћу почети да излазим у град или на корзо како се тада говорило.

Одлазак у Београд донео је потребу за новим познанствима. А онда и тражење места под Сунцем у велеграду, који никада нисам прихватио као свој. Иако ћу тамо проживети безмало две деценије. И повратак у родни град био је за мене велики изазов и ново прилагођавање. Моја генерација је одавно отишла својим путем, па сам се помало осећао као странац у сопственом граду. Много тога је допринело да се и данас, после три и по деценије тако осећам. Можда ће то утицати да ће, у професионалном смислу моја кућа заувек остати Институт „Михајло Пупин“, а не Факултет.

Генерацију, којој припадам са историјске дистанце сматрам као „изгубљену генерација“. Били смо на прагу да преузмемо одговорност за стање у друштву. Али је неко рекао да друштво у коме смо рођени и одрасли није ваљало. И да заједно са њим треба да одемо у историју. Они, који су били спремни за транзицију нашли су нове идеале и тако пресвучени постали су лидери за ново доба. Зато је могло да се деси да некадашњи члан Комитета сад буде члан Црквеног одбора. Важно је да је члан нечега.

Повратак у Чачак се поклопио са почетком наше друштвене транзиције. Нажалост она и даље траје. Друштво, које смо желели да променимо трајало је готово пола века. Ово које смо почели након тога да градимо за готово исто време доживело је најмање три мене. Стално нас нешто жуља, али још не знамо тачно шта.