Blog

Posted on

Zamke razvoja

Profesor Vlastimir Matejić (1931 – 2019) je bio jedan od pionira menadžerskog obrazovanja u Jugoslaviji. Ipak najdublji trag na ovim prostorima ostavio je na planu istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. U okviru toga bio je član ili rukovodilac timova za izradu strategija razvoja nauke i tehnologije Jugoslavije i Srbije, tokom više od četiri decenije. Ovih par rečenica o profesoru Matejiću su samo šlagvort o onome o čemu hoću da pišem. Tokom konferencije ETAN, koja je 1982. godine održana u Subotici profesor Matejić je predstavio strategiju tehnološkog razvoja Jugoslavije. Pri tome je na početku dao mali uvod u kome je uporedio razvoj Jugoslavije i Japana posle II svetskog rata. Tom prilikom on se ogradio, ističuči da nema nameru da uporeuje Jugoslaviju i Japan, već samo da prikaže kako se odvijao razvoj ove dve zemlje u narednim decenijama.

Prema toj analizi Japan je prvih 10 – 15 godina svoj razvoj bazirao na stranim licencama. U isto vreme Jugoslavija je svoj razvoj uglavnom bazirala na sopstvenim rešenjima. Sledećih desetak godina u Japanu su počeli sa unapređivanjem korišćenih licencnih rešenja. Istovremeno u Jugoslaviji se počelo sa razvojem industrije na bazi licenci. Početkom sedamdesetih godina Japan je svetu ponudio inovativna tehnološka rešenja, posebno na planu elektronske, mašinske i automobilske industrije. U isto vreme Jugoslavija je polako postajala zavisna od tehničkih i tehnoloških licenci na kojima je bila bazirana njena industrija. Naravno, neko će primetiti da nije baš sve bilo tako, pogotovu, kad je Jugoslavija u pitanju. Ali, kako se kaže – „Izuzeci potvrđuju pravilo“.

Ne treba zaboraviti da su ove analize predstavljene pre punih 40 godina. U međuvremenu došlo je do skoro dramatičnog razvoja tehnologije, pre svega materijala, što uključuje i poluprovodničke materijale. A to je rezultovalo u razvoju elektronike, računarstva, telekomunikacija. Novi materijali su drastično promenili i mašnsku i automobilsku industriju, ali i građevinarstvo. Zahvaljući pomenutim razvojima došlo je do civilizacijskog iskoraka, čemu su najviše doprineli računarstvo i telekomunikacije, koje danas najčešće poznajemo pod opštim imenom informaciono – komunikacione tehnologije. U novoj podeli tehnoloških parametara, pojavili su se neki novi igrači na globalnom nivou. Pre svega Kina i Južna Koreja.

Nove tehnologije podrazumevaju velike investicije, pre svega u istraživačka i razvojna postrojenja i obrazovanje kadrova. Ovo vreme zahteva kadrove koji će biti u stanju da se uhvate u koštac sa izazovima tehnološkog napretka. To znači da znanja koja se stiču kroz sve nivoe obrazovanja moraju da prate tehnološka i tehnička dostignuća.

Nova strategija tehnološkog razvoja, koju je profesor Matejić predstavio na pomenutoj konferenciji ETAN, 1982. godine nije zaustavila tehnološko zaostajanje Jugoslavije. Nažalost tome su doprinele doprinele društvene promene, raspad države i društveno – ekonomska tranzicija u kome su se krnja Jugoslavija, a zatim i našle Srbija u narednim decenijama. Svet je nezaustavljivo išao napred. A mi smo sve više zaostajali, uspevajući tu i tamo da pokažemo sposobnost da možemo da prihvatimo i primenimo tekovine tehnološkog razvoja. Ali definitivno sve više se gubila sposobnost da sami damo doprinos globalnom tehnološkom razvoju.

I pored objektivnih teškoća, koje na ovim prostorima traju bar tri decenije izostalo je koncentrisanje na objektivno sagledavanje mogućnosti da se SR Jugoslavija/Srbija uključe u unapređivanje postojećih tehnologija. Time bi se stvorili uslovi da i sami, u jednom trenutku svetu ponudimo neka nova, sopstvena tehnološka rešenja. Umesto toga mi se zadovoljavamo konstatovanjem da Srbija raspolaže institucijama i kadrovima koji mogu da budu ravnopravni sa svetom. Te tvrdenje se uglavnom zasnivaju na broju radova objavljenih u časopisima sa tzv. impakt faktorom. A realno ne postoji utvrđen uticaj tih radova na realno stanje naučno tehnološkog razvoja i stepen primene odgovarajućih rezultata u domaćoj industriji.

Ad hoc uvidom u stanje primene savremenih tehnoloških rešenja u Srbiji stiče se utisak da smo uglavnom konzumenti onoga što nudi svet. Zbog toga je neophodno, što pre pristupiti sveobuhvatnom istraživanju stanja naučno istraživačkog i obrazovnog sektora i njegovog uticaja na stanje tehnološkog razvoja Srbije. Ovo istraživanje treba posebno da se odnosi na stanje transfera savremenih tehnologija u domaću indistriju. U suprotnom o tehnološkom razvoju zemlje govoriće se samo kao o nedosanjanom snu. Pri tome ćemo ubeđivati druge, ali i sebe da mi to možemo, ali da nas neko sputava u tome.

Posted on

Šta ima novo

Traženje novih puteva je neodvojivi deo moga života. Četiri deceneije sam proveo u istraživačkoj delatnosti. Video njene i dobre, ali i loše strane. I uvek razmišljao da li to može bolje. Mnogi su to videli isključivo kroz onu kritičku stranu. Ali moj cilj su uvek bile promene, pomeranje ka boljem. Nažalost, i kao pojedinci, ali i kao društvo skloni smo da živimo u potencijalnoj jami. Ili po onoj narodnoj – „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“. Međutim, nauka ili još bolje rečeno istraživanje traži ljude koji gledaju u budućnost i ne zadovoljavaju se životu od danas do sutra. Svih ovih godina imao sam neko svoje viđenje kako naučno istraživački rad treba da se odvija i razvija. Zbog toga sam na ovom portalu i pokrenuo rubriku Research in Serbia. Danas sam dodao nešto novo što spada u razmišljanja vezana za doktorske studije i njihovu praksu u Srbiji. Moja razmišljanja na temu istraživanja u Srbiji mogu da se nađu na stranici http://rasin.ddns.net/research-in-serbia/. 

Posted on

Ponovo sam aktivan

Posle dužeg vremena, ponovo sam se vratio pisanju za svoj portal. Uvek ima šta da se napiše. Pogotovu, kada neki događaj oko nas ostavi utisak i ponuka nas da iznesemo svoj stav. Ipak ovog puta sam se vratio podsećanju na putovanja, koja su ostavili traga u mome sećanju. Pošto još uvek kanim putovati pokušavam da se setim svih tih špartanja kroz, Srbiju, Jugoslaviju, Evropu, ali i dalje. Ovog puta sam se setio ono malo putovanja što sam imao tokom studija.

Posted on

Ima za svakoga

Novi vek je doneo i nova merila za vrednovanje rezultata naučno istraživačkog rada. Činilo se da će kvantifikacija rezultata učiniti da vrednovanje bude objektivnije. Ali kao što to obično biva dobili smo samo potvrdu onog biblijskog stava – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. O problemima koji su proistekli iz pomenutog pristupa vrednovanju istraživačkih napora mnogo je napisano. Čak bi se reklo da su se oni koji su na to ukazivali, pomalo umorili. Ili su jednostavno digli ruke, jer se ništa nije promenilo i pored svih negativnih posledica, koji ima vrednovanje naučno istraživačkog rada na bazi značaja časopisa u kome su ti rezultati publikovani.

Računar je danas postao nezaobilazno sredstvo za podršku životu i radu čoveka. I to u najširem smislu te reči. Zbog toga je računarstvo danas postalo „sluškinja“ koja po pravilu zadovoljava zahteve korisnika. Tačnije, računari i sve što ih prati se danas projektuju uglavnom prema zahtevima konkretne primene. Zbog toga računarstvo nije manje ista tehnika, kao pre koju deceniju, kada su se računari projektovali kao autohtoni uređaji. I tu nema šta puno da se doda i objašnjava. Osim da je širina primene uticala da se računari, operativni sistemi i programski jezici projektuju sa ciljem da olakšavaju njihovu primenu, čak i od strane korisnika koji ne spadaju u stručnjaka za računarstvo.

Nažalost mogućnosti računara, periferijskih uređaja i softverskog okruženja učinili su da se široki krug ljudi, koji su obični korisnici tekovina računarske ere proglase za računarske stručnjake. Zbog toga ne treba biti iznenađen što u praksi, kod nas, nemamo previše istraživačkih napora u računarstvu kao struci, koja treba da okruženju ponudi, nove arhitekture računara, nove operativne sisteme ili specifikaciju novih programskih jezika. Jer sve se uglavnom svodi na primenu postojeće računarske opreme i pisanje potrebnih aplikativnih programa. Sve češće se sreću, kako se to obično kaže multidisciplinarni radovi u kojima je računar, odnosno najčešće razvijeni softver sredstvo za istraživanje u drugim oblastima. I kada treba vrednovati takav rad, svako ga tretira iz svog ugla i pripisuje sebi. Na taj način jednim udarcem se ubija više muva. Pošto ima za svakoga, svi su i zadovoljni.

Posted on

A vreme prolazi

Pre nekoliko dana pročitah da firma Intel planira da u Arizoni podigne dve fabrike integrisanih kola i da u taj projekat uloži 20 milijardi dolara. Američka vlada je predvidela ulaganje od čak 52 milijarde dolara u istraživanja u oblasti poluprovodnika, njihovog projektovanja i fabrikacije. Istovremeno je usvojen zakon o inovacijama i konkurenciji, koji uključuje finansiranje podsticaja za proizvodnju poluprovodnika u samim SAD. Čak i neke neameričke kompanije kao što je tajvanska TSMC planira da uloži 12 milijardi dolara u fabriku poluprovodnika, takođe u Arizoni. Pri čemu ima nagoveštaja da bi početna investicija mogla da se utrostruči. Još jedan elektronski gigant Samsung pregovara o izgradnji svoje fabrike poluprovodnika u SAD.

Da li je potreban drugi argument u prilog značaju tehnologije. Priče o veštačkoj inteligenciji, mašinskom učenju ili autonomnim vozilima bile bi bespredmetne bez tih „malih“ komponenata koje tako rado nazivamo čipovima. Proteklo je četiri decenije od kako se na našim prostorima završilo sa projektovanjem računara, kako bi se reklo od nule. Toga su svesni samo oni koji dobro poznaju istoriju računarstva u Srbiji. A njih je sve manje. Nažalost ima onih za koje je računarstvo u Srbiji počelo sa sklapanjem mikroračunara „Galaksija“. Prestanak projektovanja računara na nivou arhitekture označio je polagani nestanak kritične mase ljudi i znanja koji su se bavili jednim zanatom, koji je i te kako cenjen u svetu. A njegovi poznavaoci i te kako dobro plaćeni.

Zahvaljujući tehnikama ASIC (Application Specific Integrated Circuit) i SoC (System on Chip) danas se najsloženiji računarski sistemi realizuju u obliku jedninstvnih elektronskih kola. U senci VLSI (Very Large Scale Integrated) tehnologije u kojoj se savremena elektronska kola realizuju pomalo je ostao projektantski nivo. Ako su fabrikacione linije, zbog njihove visoke cene, privilegija bogatih, projektovanje je dostupno svima. Treba samo poznavati tehnologiju i alate za projektovanje. I imati ideju, šta isprojektovati.

A mi smo sve vreme nekako tapkali u mestu, kad je u pitanju projektovanje visokointegrisanih kola. Čak su i neke firme, koje su početkom veka krenule u pionirski poduhvat bavljenja ovim poslom nekako posustale. Uglavnom su se opredelile za bavljenje procesom verifikacije, što bi uprošćeno moglo da se opiše kao provera ispravnosti projekta nekog integrisanog kola. Naravno tuđeg kola. Ne može se reći da kod nas ne postoje stručnjaci koji poznaju tehnologiju i alate za projektovanje integrisanih kola. Ali nema više kritične mase znanja u pogledu projektovanja računara i računarskih komponenata na funkcionalnom nivou. Jednostavno vreme je prolazilo, a mi smo takve poslove polako gurali u stranu. Zar ne bi bilo lepo da imamo integrisana kola na kojima bi ispred ono Made in China stajalo Design in Serbia.

Posted on

Nije za zaborav

Malo ko se setio da se 12. avgusta 1981. godine navršilo 40 godina od pojave IBM PC računara. Svečanošću u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ javnosti je predstavljen računar, koji će po mnogima promeniti istoriju sveta. Moglo bi se naširoko pričati o svim posledicama, koje je taj u to vreme za pojedinca prilično skup uređaj, imao na život naše civilizacije. Ako preskočimo te četiri decenije i vratimo se u sadašnjost sa mobilnim uređajem u rukama mnogima će izgledati neverovatno – da je taj uređaj višesturko „jači“ od PC računara iz 1981. godine. I to po svim računarskim parametrima. Pojava PC računara, ali i drugih mikroračunara koji su mu prethodili, ali su izgleda prerano „zakukurikali“ donela je nešto novo čovečanstvu. Pre svega „demokratizaciju“ primene računara. Jer će oni vrlo brzo postati dostupni širokom krugu korisnika. A onda kada dođe do stvaranja infrastrukture za njihovo povezivanje u globalnu računarsku mrežu, svet više neće biti isti.

ibm pc
IBM PC računar

Ako se pak vratimo deceniju u nazad setićemo se da se 1971. godine pojavio prvi mikroprocesor, Intel 4004. Bilo je to vreme koje je najbolje opisao moto beogradskog filmskog festivala FEST – „Hrabri novi svet“ pozajmljen od Oldosa Hakslija. Bila je to najava nove tehnološke revolucije, koja će u pravom smislu promeniti svet. A pojava PC računara bila je samo stepenica u penjanju na savremenu Vavilonsku kulu.

intel 4004
Mikroprocesor Intel 4004

Takođe, treba se setiti da je u ovom tehnološkom letu na nebo bilo i onih koji nisu verovali u budućnost novih tehničkih rešenja. Čak i među onima koji zaslužili svoje mesto u hramu slave. Jer su dali svoj veliki doprinos tehničko – tehnološkom razvoju sveta. Možda su u datom trenutku imali neku drugu viziju kuda treba ići. Zato se uvek podsetiti na blistave čovekove trenutke, zahvaljujući kojima danas sigurnije koračamo kroz život. Ali i kao pokazatelj da još uvek ima dovoljno iaizova kojima se mogu pomeriti granice . Pa i onda kada to izgleda nemoguće.

Posted on

Traženje istine

Nisam pisao skoro dva meseca. Nije da nije bilo tema, pogotovu onih letnjih, neobavezujućih. Iskoristio sam ovaj mali predah od korone da manje vremena provedem pored računara. Ali sada se polako privikavam kućnoj varijanti življenja. A i iskoči zanimljiva tema, kojoj ne mogu da odolim. Jer svi mediji zagrmeše – Beogradski univerzitet ispao sa „čuvene“ Šangajske liste. Teško je prihvatiti da jedna od nacionalnih institucija, i to ona koja je kao takva zapisana u Zakonu, padne na tako niske grane. I onda krenu traženje krivca, umesto suočavanje sa istinom. Po društvenim mrežama krenuše komentari znanih i neznanih. Kriva je država, što malo ulaže u nauku. Krivi su zaposleni na Univerzitetu, itd. Nigde ne videh da se neka relevantna institucija pozabavila time. Ako uopšte i treba da se bavi. Jer, ne samo oni neupućeni svi treba da se zapitamo – Koliko je ta famozna „Šangajska lista“ uopšte relevantna za vrednovanje univerziteta. Pogotovu ono koje bi u obzir uzelo najšire moguće kriterijume. A ne samo broj objavljenih radova u korelaciji sa rangom časopisa u kojima su objavljeni i citiranošću tih istih radova.

Možda upravo u tom grmu i leži zec, jer se otprilike zadnju deceniju i po vrednovanje naučno istraživačkog rada kod nas svelo upravo na prebrajanje objavljenih radova. Valjda se mislilo da će se pukim kvantifikovanjem rezultata doći do preko potrebnog kvaliteta istraživača i nastavnika na univerzitetima u Srbiji. Kao rezultat toga došlo se u situaciju da zaposleni u naučno istraživačkom sektoru na svojim stolovima pod obavezno drže tabelu u kojoj registruju svaki novi poen potreban za napredovanje u službi. I sve je nekako podređeno tome, kako steći potreban broj bodova koji će sigurno značiti prelazak na viši nivo u hijerarhiji. Komisije koje treba da procene kvalitet kandidata ne preostaje ništa drugo do da provere da li su dobro izbodovani radovi i da čli je zbir tačan. nema razgovora sa kandidatima, neposrednog uvida u njihovo razmišljanje i procene da li zaslužuju da ponesu više zvanje. Ako se zna unapred koliko koji rad nosi bodova istraživači i nisu motivisani da prikazuju više nego što im je potrebno. Možda u tome leži jedan od uzroka što je došlo do pada beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi.

Ovaj blog je otvorio samo jedno od pitanja koje tišti naučno istraživačku delatnost u Srbiji. Njime je još jednom pokazano kako put do pakla obično vode dobre namere. U ovom slučaju je to bio pokušaj objektivizacije vrednovanja rezultata naučno istraživačkog rada. Što se vrlo brzo izvrglo u svoju suprotnost. Nažalost problemi se samo gomilaju, a ništa se ne preuzima da bi se makar to sprečilo. O razmišljanjima kako izaći iz vrtloga u koji smo upali da i ne govorimo. Ona se nakratko jave samo povodom situacija, kao što je pad Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi. Zašto to nije permanentna aktivnost svih veliko je pitanje. Možda nekome odgovara ovakvo stanje, a možda se plašimo suočavanja sa istinom.

Posted on

Kom se carstvu privoleti?

Kada sam razvio sopstveni WEB portal mislio sam da sebi obezbedim platformu na kojoj ću moći da zabeležim neke interesantne priče iz života, sećanje na neke drage ljude i događaje i javnosti predstavim neka svoja razmišljanja o zanimljivim temama. U početku nisam bio pretenciozan, a onda me je nešto povuklo i prostor na kome sam počeo da delujem se baš proširio. A hteo bih da u svakoj od tih rubrika ponešto i to što češće zapišem. Zato i ova dilema – Kom se carstvu privoleti?

Sada je leto pa je to prava prilika da se piše o onim lepim doživljajima iz života vezanim za letovanja i putovanja. Zato pokušajte da uživate u ovim mojim pričama.

Posted on

Opsena prostote

Rečenica „Svako vreme svoje breme nosi“, nije samo poslovica. Nje se uvek treba setiti kada pokušamo da napravimo paralele stanja u društvu u jednom velikom vremenskom intervalu. Jer uvek postoji mogućnost da pravimo poređenaj koje baš i nemaju smisla. Imajući u vidu da mogu da napravim takvu grešku pokušaću da napravim poređenje jednog razmišljanja od pre skoro pola veka i stanja u obrazovnom sistemu danas, u odsustvu bilo kakvog razmišljanja. Osim neutoljive želje da se po svaku cenu privuku studenti. Negde 1976. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu se raspravljalo o novim nastavnim planovima osnovnih studija. Jedan od glavnih kamena spoticanja ticao je vremena kada treba početi sa usmeravanjem u okviru svakog od tada tri postojeća odseka. U to vreme studenti su se usmeravali počev od osmog semestra. Bilo je predloga da usmeravanje počne ranije, ali je preovladao stav da je postojeće stanje dobro. Jer bi se bi se dubljim usmeravanjem suzio manevarski prostor inženjera u pogledu zapošljavanja. Procenjeno je da smo relativno mala zemlja sa relativno nedovoljno široko profilisanom privredom koja može da apsorbuje uskostručne kadrove. Široko obrazovani kadrovi će se lako prilagoditi konkretnim zahtevima posla kroz neposrednu praksu.

Treba se podsetiti da su u to vreme na Elektrotehničkom fakultetu studirali studenti iz cele Jugoslavije. Ispravnost ovog pristupa nije se pokazala samo u domaćoj praksi, već su zahvaljujući širokom obrazovanju naši inženjeri lako nalazili posao i van granica Jugoslavije.

Nažalost godine tranzicije, koje kod nas još uvek traju donele su značajno privredno zaostajanje za svetom. Od zemlje koja je svetu nudila sopstvene industrijske proizvode došli smo u situaciju da naša privreda u najvećoj meri funkcioniše po principu tzv. „šrafciger“ industrije. Povećanje nezaposlenosti je uglavnom povećanjem broja visokoškolskih ustanova koje su služile za apsorbovanje armije nezaposlenih. Naravo obrazovanih ljudi nikada nije dosta. Međutim, izostao je strateški pristup u definisanju obrazovnih profila kojima treba dati prednost. Jednostavno sve je prepušteno slobodnom tržištu.

U takvim uslovima došlo je do prave inflacije škola na kojima su se školovali menadžeri i informatičari. Strateškim opredeljenjima kao što su „digitalizacija“ i „industrija 4.0“ ovakvim opredeljenjima je dat i institucionalni vetar u leđa. Rezultat toga je da praktično na svakom fakultetu u okviru domaćih univerziteta danas imamo neku formu studija u oblastima informacionih tehnologija i menadžmenta. Na nekim fakultetima u okviru istog univerziteta postoje skoro identični studijski programi, što stvara nepotrebnu konkurenciju unutar istog „bića“. A ima fakulteta sa studijskim programima koji su u konkurentskom odnosu.

Ali tu nije kraj. Jer sve više se sreću studijski programi u kojima se ide na usku specijalizaciju iako ne postoje opravdani razlozi za to. Osim što se te struke predstavljaju kao struke budućnosti. Ali se zaboravlja da je naša privreda i industrija daleko od toga da prihvati tako usko specijalizovane kadrove. Ako smo nekada otvarali visokoškolske ustanove da bi mogli da zbrinemo potencijalne studente to sada nije potrebno. Neki pokazatelji govore da su potencijali fakulteta i visokih škola u Srbiji dvostruko veći od broja svršenih srednjoškolaca. Zato se ne treba ljutiti ako neko zaključi da otvaranje novih tzv. atraktivnih studijskih programa nije u funkciji zadovoljenja društvenih potreba. Već u cilju privlačenja studenata. A onda to nije daleko od naslova.

Posted on

Za one koji čitaju portal

Nisam još uvek uspeo da izazovem zadovoljavajuću pažnju čitalaca na Internetu. Verovatno zato što ne pišem u kontinuitetu. I što se dešava da pauze između objava često budu dugaćke. Zato ću pokušati da preko rubrike News koliko toliko čitaoce oibavestim šta ima novo na RASIN PORTALU. Protekle sedmice sam nastavio pisanje u rubrici Memories of people, objavom o mom pokojnom drugu Milošu Kuburoviću. Takođe sam se vratio putopisnim crticama u okviru rubrike Tour de Yugoslavia. Pregledom portala uočio sam da u pojedinim rubrikama nedostaju tekstovi, što je nedopustivo. Uglavnom se radi o rubrikama u kojima bi trebalo da se nađu tekstovi vezani za struku. Pokušaću da budem ažurniji i na tom planu.