Крај XX века донео је значајне технолошке промене на најширем могућем плану. Захваљујући томе дошло је до значајних структурних промена и стварању услова да се различите технике почну међусобно прожимати. Можда најкарактеристичнији пример представља мехатроника (mechatronics). Она се најчешће представља као симбиоза машинства, електронике и рачунарства. Неоправдано се данас рачунарство све чешће замењује појмом информационе технологије. Поготову што суштински информационе технологије представљају шири појам од рачунарске технике. Интегрисаност поменутих техника на нивоу истих уређаја и машина донела је нове изазове у индустрији. Али и потребу за стручњацима нових профила, што је захтевало одговарајуће прилагођавање образовања. Међусобна условљеност техника које дефинишу мехатронику утицала је да се оне у будућности морају развијати имајући у виду ту условљеност. Најбољи пример за то је развој рачунара. Уређаји који су се развијали аутохтоно постали су уређаји који се данас готово искључиво развијају у складу са захтевима примене.
Образовање стручњака за област мехатронике у Србији је започето почетком деведесетих година XX века. Тадашњи Технички факултет у Чачку био је пионир у том погледу. Први наставни план и програм из ове области заживео је школске 1992/93. године. Као и други пионирски подухвати и овај је с муком освајао терен на коме би нашао своје место под Сунцем. Требало је да прође две деценије да би студијски програм мехатронике на Факултету техничких наука у Чачку стекао своје место. Иако је то место још увек несигурно. У међувремену мехатроника (mechatronics) је нашла своје место не само на нивоу високошколског образовања већ и средњег образовања.
После свега дилеме
Никада нисам имао дилеме да ли треба да постоји образовање у области каква је мехатроника. Међутим, од почетка увођења наставе мехатронике на Техничком факултету у Чачку постојале су недоумице. Оне су, по мом мишљењу, углавном биле последица неразумевања технолошких промена које су се десиле на крају двадесетог века. Јер нови системи који су се примењивали у индустрији све више су били високо интегрисани. Под тим подразумевам да се њихов развој одвијао на све директнијој спрези њихових подсистема. Увођење електронских и рачунарских компонената утицало је да веза механичких и електричних компонената постане све чвршћа. За пројектовање, а посебно одржавање таквих система требали су инжењери новог профила. Да би се одшколовао инжењер са таквим способностима требало је да постоји консензус свих актера у образовном процесу. А то значи наставника који треба да пренесу знања из области машинства, електротехнике укључујући електронику и рачунарство.
Највећи проблем је управо настао што се развој наставних планова одвијао на принципу „разговора глувих“. Уместо да се искористи чињеница да је Технички факултет дом и електро и машинске струке изостала је потпуна кооперативност. При томе треба имати у виду да је мехатроника, чак и у свету некако потицала из средина где је машинство било доминантно. То је утицало да доминантно електротехнички оријентисане средине покажу велики степен скепсе према новој струци. Уместо да се у образовање нових инжењера уђе са новим приступом примене електротехнике остало се на нивоу класичних знања. С друге стране машинци у више били окренути системском приступу. Који је, у великој мери био ускраћен за директније наслањање на електро компоненту разматраног система. Оваквим, прилично удаљеним приступима у конципирању занања које будући инжењери мехатронике треба да имају створени су велики проблеми. Пре свега самим инжењерима.
Захваљујући томе мехатроника је препозната као интердисциплинарна струка. А не аутохтони приступ у решавању инжењерских проблема.