Тешко је рећи када је енергија постала светско питање број један. А можда је она то увек била. Истина повремено се помене питање воде или екологија као нешто што је за човека најбитније. Међутим, некако вода и екологија ипак остају у сенци енергије.
Свет је на неки начин постао свестан проблема са енергијом у октобру 1973. године када су земље чланице организације ОПЕК (OPEC, Organization of the Petroleum Exporting Counries) увеле ембарго на извоз нафте у неке од најразвијенијих и најбогатијих земаља света. Цена нафте је са 3 долара по барелу (158,9873 литара) скочила на 12 долара, што је довело до поремећаја у готово свим гранама економије. Јер у том тренутку светска економија се базирала на нафти. Ова, тзв. прва нафтна криза означила је крај позитивних економских трендова, који су владали у свету током четврт века од краја Другог светског рата.
После Иранске исламске револуције из 1979. године следила је друга нафтна криза. А све то је утицало да крај XX и почетак XXI века обележавају економске кризе, које су чак попримиле и ендемски облик. Због рата у Украјини који је започео почетком 2022. године свет је поново у средишту енергетске кризе, која више није само изазвана проблемима са нафтом већ је у игри овога пута и природни гас. С обзиром да је Европа зависна од гаса који испоручује Русија поремећаји у испоруци гаса, до којих је дошло због рата у Украјини, највише су погодили Европу.
Како даље?
Зависност индустрије, али и других области живота (транспорт, грејање, …) од фосилних горива отворили су питање њихове супституције обновљивим изворима енергије. Додатни фактор, који је утицао на тражење алтернативних извора енергије тицао се проблема заштите животне средине. Сагоревање фосилних горива значајно утиче на квалитет животне средине. При томе се ослобађа читав низ материја опасних по здравље човека. Највећи напори се чине у тражењу извора који ће омогућити замену угља у производњи електричне енергије. Односно нафте као погонског горива у транспортним средствима. Развојем нуклеарне технике и технологије сматрало се да ће нуклеарне електране бити кључни фактор у добијању „чисте“ електричне енергије. Тзв. нуклеарни акциденти, пре свега у Чернобилу и Фукушими су утицали да се уведу мораторијуми на изградњу нуклераних енергетских постројења. Нова енергетска криза ставила је поменуте мораторијуме под знак питања.
Независно од актуелне енергетске кризе већ годинама се траже могућности за повећање количине електричне енергије добијене из алтернативних извора. Ту се пре свега мисли на Сунчеву и енергију ветра. И код нас се све више граде соларне електране. Што се тиче тзв. „ветро пакова“ њихова изградња је још у повоју. Нажалост не постоје прави показатељи, на бази којих би се могли сагледати ефекти добијања електричне енергије из алтрернативних извора.
Има ли других решења?
Енергетски захтеви се данас углавном посматрају са аспеката могућих дефицита извора енергије. И наравно цене по којој се енергија добија. Такође, све то треба посматрати у светлу заштите животне средине. Што директно утиче на прва два фактора, чинећи их још више утицајним на енергетско питање човечанства. Њихова међусобна повезаност доводи до ситуације да се свет налази у стању зачараног круга. У коме повећање броја становника и даљи технолошки развој захтевају нове количине енергије. А са друге стране услов да та енергија буде „еколошки чиста“ сужава простор на плану потенцијалних енергетских извора. Нови извори и нове технологије добијања енергије из њих неминовно значе повећање цене енергије.
Алтернатива би могла да буде штедења енергије. Међутим, то одмах претпоставља да ће постојати ограничења у погледу коришћења енергије. Што само по себи ствара отпор код највећег броја потрошача енергије. Навикли смо да нам стално буде пријатно у становима или да можемо да користимо неограничено превозна средства или електричне уређаје. Зато се поставља питање да ли рационална потрошња или штедња енергије a priori значи ограничења у том погледу. При томе се ретко упитамо колико рационално трошимо енергију. И да ли можемо да променама у начину трошења енергије постигнемо одговарајуће уштеде и ублажимо ефекте енергетске кризе.
Да би могли да се сагледају сви аспекти енергетске кризе неопходно је да се зна како трошимо енергију. То подразумева да занамо колико се енергије троши за грејање, транспорт или различите потребе у домаћинству. Многи ће се правдати чињеницом да се огроман количина енергије троши за потребе индустрије. Чак наводећи да то далеко надмашује енергију потрошену у свакодневном животу. Зато је непоходно да сваки становник Земље има, макар оквирно знање о томе колико он као појединац томе доприноси.