Category : Blog

Home > Category : Blog

Технологија

Blog

Позивање на развој технологије постало је готово узречица. Највише се прича о тзв. информационим технологијама (ИТ). Размена информација је својствена сваком човеку. Следствено томе некако се наметнуло да о ИТ може да прича скоро свако. И то на ауторитативан начин. Захваљујући томе појам информационе технологије тумачи свако на свој начин. Због обима коришћења тековина ИТ у сенци остају многе друге технологије. Чији је развој можда и значајнији за људску цивилизацију. Управо трагом стављања у први план ИТ и запостављањем других технологија иде моје размишљање.

Да би указао на значај технологије за савремену цивилизацију вратићу се пола века унатраг. У оквиру предмета Општа пракса једног дана наставник нам је изнео следећу констатацију. „Био је век мнашинства, сада је век електротехнике. Долази век технологије.“ У то ћу се уверити врло брзо. Јер сам током бављења струком био сведок драматичног развоја полупроводничке технологије. Ефекти промена у полупроводничкој технологији највише су били видљиви у електроници и рачунарству. Међутим, промене су се највише тицале области технологије материјала. Нећу се бавити навођењем промена до којих је напредак технологије материјала довео. То је готово немогуће. Треба указати да нису све те промене донеле бољитак човечанству. Треба се сетити да су неке довеле човечанство на ивицу еколошке катастрофе.

Технологија између потреба и жеља

Технолошки развој је гледано историјски био двоструко мотивисан. Један мотив је био да се живот човека учини лакшим. А други, можда још важнији био је узрокован жељом да се дође до нових оружја. Која ће омогућити надмоћ над „непријатељем“. Истина, много тога било је заједничко. Па сам се често усуђивао да кажем да су многе технолошке новине биле само рестлови развоја за војне потребе. Мислећи при томе на све оно што је нашло примену у свакодневном животу.

За човечанство највидљивије су промене које се тичу комуникација. Дате промене нису само олакшале процес комуникације међу људима. Оне су битно утицале на укупне друштвене процесе. Често на негативан начин. Па се поставља озбиљно питање да ли су технолошке промене донеле искључиво корист. Или има и негативних ефеката. Овај текст нема намеру да понуди дефинитивне одговоре на ово питање. Пре се може рећи да је довољно поставити нека питања. И натерати људе да ставе прст на чело и сами се запитају. И покушају да сами себи дају одговоре.

Оно што је можда најважније је питање колико су нове технологије у функцији стварних потреба човека. А колико је примена једноставно наметнута. Јер су се створиле технолошке претпоставке за тако нешто. Иначе реалне потребе за таквом применом нису постојале. Остајући на нивоу ИТ може се наћи сијасет таквих случајева. Углавном везаних за коришћење Интернета и мобилне телефоније. Такође, развој „вештачке интелигенције“ већ сада указује да ће конкретне примене бити далеко изван очекиваних. Међутим, постоји опасност да ће превладати примене које можда неће бити баш корисне за човека.

Шта нас чека?

Технолошки развој је недвосмислено од пресудне важности за развој човечанства. Међутим, интензиван технолошки развој ствара и услове за појаву нежељених ефеката његове примене. То није ништа ново и човечанство је већ било у прилици да се са тиме сусреће и бори. Нажалост мора се очекивати да ће ефекти нежељене примене нових технологија у будућности бити чешћи и озбиљнији. Савремена пракса то већ показује. Човек није увек у могућности да то спречи. Али то не значи да треба спречавати даљи технолошки развој. Човечанство ће морати да научи да живи са злоупотребама овог развоја. Трудећи се да добро и даље побеђује.

Siniša Ranđić

Књига или ништа

Blog

Од како је „Болоња“ закорачила у наше високо школство оно мало па мало дође у жижу интересовања јавности. Није увек разлог само образовање, већ и научно истраживачки рад. Који је тесно повезан са високошколским образовањем. Често пишем на ове теме. Јер сам цео свој радни век провео у истраживачкој области и високом образовању. Све време се трудим да не упадам у замку тзв. теорија завере. Пре сам склон да се ствари одвијају по оној библијској – „Пут до пакла је поплочан најбољим намерама“. Овде се то односи на прописе који регулишу рад поменуте две чврсто повезане области. Јасно је да такви прописи морају да постоје. Јер би у противном њихово деловање било a priori препуштено потенцијалном хаосу. Међутим, шта рећи када се систем и поред, често јасно дефинисаних правила нађе у хаосу.

Да би систем успешно функционисао морају бити дефинисана правила игре од врха до дна таквог система. А не само на појединим тачкама система. Како то игледа управо може да послужи високошколско образовање. Добри познаваоци ове материје сетиће се да је високо школство кренуло низбрдицом пре више од пола века. Тачније када се видело да привредна реформа из 1965. године не даје резултате. Један од излаза било је и ширење мреже високошколских институција. Као средства за амортизовање повећане незапослености. Истина не треба бити искључив. Јер су велики индустријски центри као Ниш и Крагујевац требало да добију одговарајуће образовне институције. Све би то било уреду да на прелазу миленијума није дошло до, слободно се може рећи, епидемије. Нико није водио рачуна да Србија нема довољан број потенцијалних студената. Па тако данас имамо два пута већи број места на факултетима и високим школама. Него што Србија има свршених средњошколаца.

Глава у песку

„Развој“ мреже високошколских установа ширио се некритички. Међутим, некритички су се уводили нови студијски програми. Окренутост ка студијама менаџмента и информационих технологија довела је до парадоксалне ситуације. А то је да скоро сваки факултет у Србији има студијске програме из ових области.

У сенци овог хаоса остао је процес развоја истраживачких и наставних кадрова. Оно што регулише ову област су одговарајући закони и правилници високошколских установа. У тим правилницима је таксативно дефинисано шта лице које се бира у одређено звање мора да задовољава. О појединим одредницама тог правилника може и треба да се дискутује. Јер су често базирана на помало застарелим претпоставкама. Нпр. узус да потенцијални наставник, при избору у виша звања треба да има објављен уџбеник. Данас је, на разне начине доступно много квалитетних уџбеника. Још један више, само да би се задовољила форма, а направили трошкови.

Извештај за избор у наставничко звање је уствари обична табела. Нећу понављати на шта ми она личи. Али иза свега се крије још један велики, можда пресудни проблем. У нашим условима формално задовољавање критеријума значи и сигуран избор у наставничко звање. Да ли некој високошколској институцији требају наставници у вишим звањима, мало кога интересује. Поготову што се, с правом претпоставља да они треба да буду носици истраживања и развоја млађих кадрова. Да ли је то тако то високошколске установе треба саме себи да одговоре. Или је нешто друго у питању?

Siniša Ranđić

У магли

Blog

Некад се говорило – „Папир трпи свашта“. Данас би се ова изрека могла проширити на телевизију и Интернет. Не помињем друге медије, јер су ова два данас мерило свега што смо у прилици да чујемо и сазнамо. Количина информација која нам се данас сервира, о свему и свачему је огромна. Толико велика да се у њој осећамо као гуске у магли. Посебно је у том погледу значајно постојање Интернета. Тачније програма који омогућавају пласирање и размену информација. Условна скривеност извора информација омогућила је најширој популацији корисника да изнесе своје мишљење о свему и свачему. При томе се најчешће не размишља какав ће ефекат та информација имати на окружење.

Посебно је опасно, што овај релативно либерални приступ омогућава да се пласирају непроверене. А често и лажне информације. При томе они који их шире често не осећају никакву одговорност за ефекте које ће информације направити. А постоје и случајеви када се нешто намерно пласира. Јер треба изазвати недоумице код мањег или већег броја корисника медија. Они који схватају погубност оваквог ширења (дез)информација често остају у дилеми. Да ли нешто демантовати или прећутати и игнорисати. Нажалост и један и други приступ могу да учине да информативна магла у којој ћемо тумарати постане још гушћа. Море информација у коме свакодневно пловимо представља изазов и за оне селективне. Односно оне који покушавају да рационално саобразе све са чим се на информативном плану суочавају.

Проблем прети да се додатно закомпликује увођењем у игру вештачке интелигенције. До сада су информације ипак са собом носиле печат субјективности. Јер биле су одраз човека или групе људи од кога су потекле. Постоји могућност да субјекти са својствима вештачке интелигенције постану мерило објективности. А у том случају са или о таквим информацијама се не дискутује. Све то прети да се ускоро нађемо у магли из које ће се тешко изаћи.

Siniša Ranđić

Нови изазови

Blog

Крај претходне и почетак нове године дочекали смо са новим изазовима. Истовремено то је било враћање на неке старе стазе. Којима смо ходили пре годину две. Враћање на нешто већ рађено поново нас је подсетило на значај бележења активности и израду техничке документације. Ако се не забележе неке претходне дилеме и начин њиховог превазилажења, ето њих опет. У међувремену мисли су одлутале на неке друге просторе. И треба се присећати онога што је једном већ било решено.

Ова лична искуства и последице које носе са собом терају на шира размишљања. И то она, која се некако вечито понављају. Какво нам је школство? А какво би требало да буде. Чињеница је да живимо у времену у коме је бар информација лако доступна. Практично у трену можемо да разјаснимо било који појам. До релевантних књига и уџбеника се углавном лако долази. Чак их има више него што је можда објективно потребно. Пре свега мислим на информације до којих се може доћи путем Интернета. Но ту се често поставља и питање квалитета тих информација. То додатно поставља питања – које информације користити. И да ли Интернет и информације које се шире њиме могу да замене оно што зовемо класично образовање?

Наведене околности указују на оквире у којима савремено образовање треба да се креће. Обиље расположивих информација чини да студентима, јер мислим пре свега на високошколско образовање, требају прави тумачи и селектори тих информација. Међутим, да би се то успешно реализовали тумачи информација, дакле наставници, морају да буду одлични познаваоци стуке у којој делују. Враћањем на почетак текста може се закључити да само такви наставници могу студенте да упуте у тајне документовања урађеног посла. Ту ипак нешто не штима. јер током данашњих студија студенти су у прилици да раде мноштво пројеката, семинара и др. Међутим, не види се да то резултује добром обученошћу у изради документације.

И сада су студије базиране на стицању теоријских и практичних знања. Међутим, стицање практичних знања се по правилу своди на израду хипотетичких задатака. Често без директне везе са реалним проблемима. Уместо тога студенте треба у струку увести кроз практичне проблеме из струке. На којима ће се теоријска знања продубити и верификовати. И коначно уз решавање практичних проблема студенти ће се оспособити да документују начин и исходе решавања проблема. На тај начин ће завршетком школовања макар за корак бити ближи новим изазовима који их чекају у пракси.

Siniša Ranđić

Време пропуштених шанси

Blog

Дубоко сам убеђен да је идеја на којој је настала Група ТИМ добра. Чак можда и више од тога. Трудили смо се да је на разне начине промовишемо. Нпр. преко овог портала. Сам ТИМЦА Портал представља јединствену појаву на овим нашим просторима. Свакако би био и бољи да у његовом стварању учествује више људи. Пре скоро пола века од колеге  са посла чуо сам синтагму – „Ентузијазам неупућених“. Њоме је он објашњавао како наша тадашња фирма постиже успехе. Изгледа да данас нема ни ентузијазма, а још мање неупућених. Све је некако омеђено са три речи – сад и одмах. Али и крилатицом, која је на неки начин постала симбол нашег времена – Ко није за себе није ни за другога. Нажалост, као да смо заборавили да у нашем народу постоји и изрека – „Што је брзо то је и кусо“.

Крећући се у полигону жеља и могућности неминовно смо у прилици да доживимо судбину Буридановог магарца. Ако нас при томе не зауставе узуси реалности учиниће то време. Јер оно је незаустављиво и непоновљиво. Године па и деценије које су остале за нама показале су да је време пролазило, а ми се нисмо мењали. Проблеми су се само гомилали. Па зато данас имамо потребу да у времену које је константа мењамо све више и више. А Његош је пре два века лепо рекао – „В мален руках малена и снага“. У нашој идеји можда је постојао један мали недостатак. Она је позивала „под заставу“ искусне људе, које су време и његов хук помало гурнули на маргину. Сматрали смо да још увек можемо да будемо корисни окружењу и себи. Међутим, у суштини у Групи ТИМ своје место може да нађе свако ко има шта да понуди окружењу.

Истина важи и оно да нада последња умире. Зато смо склони да, гледајући шта се дешава око нас, чекамо својих пет минута. Међутим, то је по правилу само чекање, без покушаја да се нешто уради. Чекање без делања сигурно не може донети ништа добро. Јер време иде даље, доноси нове ствари. Управо су то показале протекле три деценеји. Док смо ми налазили најразличитија оправдања свет је грабио напред. Они који су некада били наши ученици сада су постали они од којих морамо да учимо. Доживели смо да нас стигне клетва – „Дабогда имао па немао“. Зато данас у сваком помаку тражимо сурогат онога што смо имали. И приказујемо га већим него што објективно јесте. Могло би се овде наћи много примера који ово потврђују. Нажалост настављамо да живимо у времену пропуштених шанси.

Siniša Ranđić

Виртуелизација стварности

Blog

Синоћна утакмица са Бразилом је показала како лако прелазимо пут од сјаја до беде. Тачније од превеликих надања до разочарања. Наравно фудбал је округао, а са друге стране су били Бразилци тако да је све то ипак игра. И нема места посипању пепелом. Али постоји у животу много тога битнијег од најважније споредне ствари на свету. Где нема места импровизацијама. Одавно је познато да код нас свако мисли да може да буде фудбалски селектор и политичар. Међутим, доступност информацијама коју је обезбедио Интернет учинила је да се те области прошире. Сада се могу срести ad hoc стручњаци чак и специфичним областима науке, где је потребно огромно знање. Када се доведе у сумњу мишљење таквих стручњака чека нас лаконски одговор – „Нашао сам то на Интернету“. Поставља се питање где су они стручњаци, зашто се њихов глас не чује? Макар звучао као вапај жеднога у пустињи.

Уместо тога стручњаци се све више затварају у неки свој свет. У коме почињу та се такмиче сами са собом и на тај начин дистанцирају од реалног окружења. То помало личи на оно фудбалско „прескакање средине терена“. Јер реалност од које сви живе остаје помало у сенци понеке изгледне шансе. А која је плод чисто статистичких закона. У савременој Србији појам науке, као највишег исказа стручности, практично је везан за универзитетске средине. Додуше још увек има понеки научни институт, као реликт некадашењег приступа научно истраживачкој делатности.

Нажалост развој, бар у домаћим индустријским фирмама као да је протеран. Због тога нема двосмерног пута кадрова између факултета и привреде. Последица је да стручњаци, који се формирају у универзитетским срединама своју каријеру углавном све више ту и завршавају. С друге стране нема прилива искусних стручњака из привреде на факултете. Тако да су студенти све мање у прилици да се упознају са знањима из праксе. Узуси за вредновање резултата научно истраживачког рада се најчешће своде на пребројавање објављених радова. То по правилу води да се истраживачка делатност одвија по принципу „наука ради науке“. Резултат тога је да изостаје трансфер технологије из истраживачког сектора у индустрију. Јер истраживања која се спроводе на универзитетима практично не стварају нове технологије.

Овде је указано само на врх леденог брега који чине проблеми везани за научно истраживачки рад и практичну проверу његових резултата. Крајње је време да се реално сагледају истраживачки потенцијали Србије и њихова корелација са индустријом. Повећавање броја истраживача неминовно захтева додатна средства за њихов рад. Истовремено домаћа привреда ће и даље бити осуђена на куповање туђих решења и лиценци. А то у суми само повећава потребна средства. Којих, бојим се нема. Зато треба наћи начин да истраживачи својим резултатима помогну привреди. У противном ћемо само имати виртуелну стварност. Велике „научне“ домете, који ће нас позиционирати на разним белосветским листама. А привреда ће зависити од милости иностраних инвеститора.

Siniša Ranđić

Можда се само чини

Blog

Идеја ТИМ се родила, када нисмо ни слутили да нам се спремају промене цивилизацијских размера. Били смо пуни ентузијазма и надања да свом окружењу можемо понудити нешто ново. Али нећу се правдати оним нашта не можемо да утичемо. Зато, уосталом и нисмо престали са радом. Сужени маневарски простор смо покушали да надоместимо интензивним разматрањем различитих идеја и њиховим решавањем, макар на папиру. Оно што нисмо прекидали тицало се „изградње“ ТИМ Портала и представљањем на њему онога чиме смо се бавили. Или макар размишљали и дискутовали. Свакако ће многи од посетилаца Портала наћи понеку замерку. Нешто ће бити сасвим оправдано, а нешто ће ипак бити у домену укуса. Бићу помало слободан да кажем да ми се садржај ТИМ Портала чини занимљивом појавом на домаћој информативној сцени. Ако то још увек није онда је једини разлог што овако малобројни не успевамо да представимо све оно што би желели.

Велика је штета што још увек немамо адекватну реакцију оних који посећују наш Портал. Јер би критике и предлози допринели да се фокусирамо на питања која потенцијалне пратиоце наших активности интересују. Истина, за сада број пратилаца није велики и један од наших главних задатака је да привучемо, како се то каже, публику.

Siniša Ranđić

У доба изазова

Blog

Током рада на Факултету техничких наука често сам јавно постављао питање – „Куд плови овај брод“? Питање није било реторичко, јер је иза њега стајало моје размишљање везано за струке за које требамо да школујемо инжењере. Нажалост ако погледамо шта се дешвало у последњих четврт века лако ћемо уочити да су све промене у образовној делатности углавном биле мотивисане привлачењем што већег броја студената. „Шта ту има лоше“, рећи ће већина, не размишљајући о начину на који се то остваривало. Јер у том периоду Факултет је доживео такорећи два бума у привлачењу студената. А они су везани за увођење школовања инжењера у области индустријског менаџмента и информационих технологија. Нажалост такав приступ није само спцификум Факултета техничких наука. Скоро да нема факултета у Србији који није увео на неки начин студије у области менаџмента и информационих технологија.

При томе се није много размишљало да ли ће ти кадрови имати своје место у привреди Србије. Циљ је био привући што већи број студената, убеђујући их да су студије на њима прави избор. А где ће радити, о томе ћемо размишљати кад за то дође време, тј. кад се студије окончају. Уосталом тада нек се свако сам сналази. Таквој атмосфери је у великој мери кумовала и држава, јер се студирањем у одређеној мери смањивао број незапослених. То што ће се ефективно повећавати број незапослених људи са високим образовањем. Опет ћемо о томе размишљати када дође време.

Моје размишљање нема за циљ да критикује постојеће стање, јер је оно евидентно и само недобронамеран човек може да жмури пред том чињеницом. Желим да укажем на један други проблем са којим ћемо се убрзо и јавно суочити. Јер се о њему у реалном свету, дакле у пракси већ озбиљно размишља. А то је – да ли у Србији постоји довољна продукција квалитетних инжењера. Уз мали додатак – да ли у Србији постоје и довољно квалитетни наставници који могу да одшколују квалитетне инжењере. Јер чињеница је да на факултетима наставничке позиције све ређе заузимају људи који су непосредна стручна знања стекли у привреди. Такође, упитна је и компетентност наставника с обзиром на области из којих су реално стекли академска звања и области у којима делују као предавачи.

Изазов пред којим ће се Србија евидентно суочити везан је за број квалитетних инжењера који могу да нађу посао у тзв. високотехнолошким фирмама које се у све већем броју појаљују код нас. У потрази за квалитетним инжењерима, којих једноставно нема у потребном броју дошло је до скока зарада. Наравно, рећиће се да је то добро. Али ако у дужем временском периоду не буде довољно квалитетних инжењера фирме ће почети да траже неке нове просторе које то могу да обезбеде. А онда нас лако може снаћи она јеврејска изрека – „Дабогда имао, па немао“. Није тешко схватити шта то значи.

Siniša Ranđić

Пропуштене шансе

Blog

Екологија је постала један од камена међаша живота савременог човека. О проблемима са којима се човечанство суочава, кад је у питању очување животне средине може се нашироко писати. И увек ће бити оних који ће бити „за и против“. Овде се нећу бавити проблемом утицаја литијума на животну средину, односно загађења које доноси сагоревање фосилних горива. Покушаћу да нешто кажем о електронском отпаду и његовом збрињавању. Под електронским отпадом данас се пре свега подразумевају рачунари који се избацују из употребе. А у последње време и мобилни телефони и други тзв. мобилни уређаји.

Очекивано је да рачунари и мобилни уређаји заврше као отпад када дође до њиховог квара. Међутим, јако често ови уређаји постају отпад зато што њихови власници или корисници процене да су застарели или да више не одговарају њиховим потребама. Захваљујући томе велики број исправних рачуна бива отписан и послат у „старо гвожђе“. Томе се наравно радују трговци електронским отпадом, а и продавци нових рачунара. Јер ето прилике да се заради.

Истовремено инсистира се на тзв. дигитализацији послова, услуга, образовања, све до нивоа свакодневног живота. То подразумева да коришћење рачунара уз приступ Интернету буде доступно сваком грађанину. То значи да рачунар као уређај, опремљен са неопходним скупом програма буде на располагању потенцијалним корисницима. Свакако да се одмах поставља питање који су то неопходни програми. С друге стране рачунари, по својим хардверским карактеристикама треба да задовоље захтеве који проистичу из особина програма који на њима треба да се извршавају.

Иако ће то изгледати као дигресија на претходне ставове треба рећи да корисници у Србији пате од једног синдорма да на својим рачунарима инсталирају све и свашта. Кад да се држе оног гесла – „Злу не требало“. А у пракси се показује да највећи део тих програма никада и не користе. С друге стране рачунари се често користе за послове који међу собом често нису компатибилни. Једна од последица оваквог сваштарења у коришћењу рачунра за последицу има да се јако квалитетне конфигурације рачунара високих перформанси често користе за извршавање програма који уопште нису захтевни. И онда долазимо до предлога за размиљање. У противном може се причати о пропуштеним шансама.

Пре него што олако исправне, а потцењене рачунаре пошаљемо на „ђубриште“ ваљало би размотрити да они ипак остану у функцији. Пођимо од оних бизарних разлога – претворимо их у рачунаре на којима ће се извршавати нека од старијих верзија Microsoft Office пакета, нпр. Office 2003. Ја га и даље користим, јер ми се некако чини да је боље прилагођен кориснику. Или такви рачунари могу да послуже као хардверске платформе за учење програмирања. А одлично могу да послуже и као рачунари преко којих се коришћењем одговарајућег прегледача може „пловити“ Интернетом. Ово су само неке препоруке. А постоји још једна могућност да се ти рачунари искористе за подизање тзв. рачунарске писмености. Јер многе школе, поготову у мање развијеним срединама Србије кубуре са рачунарском опремом. Једноставно број рачунара, који деца могу да користе је недовољан да би она на адекватан начин постала део „дигиталног света“. Мислим да треба и те како размислити о овој могућности.

Siniša Ranđić

Живот са милион фајлова

Blog

Надам се да да се мој колега и пријатељ Мишко Кукић неће наљутити што ћу од њега позајмити наслов овог данашњег размишљања. Јер он је са истим насловом написао јако добар текст, који се проблематиком памћења и рада са великим бројем датотека бави са техничког аспекта. Овај текст нема те претензије. Пре би се могло рећи да се кроз њега жели да се сви они, који користе тековине информационо – комуникационих технологија подсете на нешто о чему веома ретко размишљају. А чега се сете кад је можда већ касно или када их стање система који користе најчешће изненада подсети. Шта радити са огромном количином информација која се „шета“ кроз тзв. сајбер простор, а често део заврши на систему који користимо. За већину корисника рачунарских уређаја то су мобилни телефони и таблети. Иако такви уређаји имају релативно велику меморију, али хтели то или не ипак се и то покаже недовољно за чување информација. Поготову што поред оних које желимо да сачувамо има можда још више оних који се ту нађу туђом вољом или су последица рада система који управља нашим уређајима. Наравно много више информација своје место налази на тзв. десктоп рачунарима. Што и није чудо, јер се ради о уређајима чије су могућности у погледу складиштења неупоредиво веће.

Мање више сви корисници рачунара знају да се информације са којима они оперишу организују у тзв. датотеке или фајлове (file). Да би организацију информација што више приближили корисницима који нису професионаци у раду са рачунараима датотеке или фалови се често означавају као документи. Што је корисницима сигурно прихватљивије. Као што реални документи (писма, извештаји, рачуни, табеле, фотографије, цртежи, …) имају своја имена тако се и рачунарским документима додељују имена. Да би се кориснику указало о томе на који начин је документ запамћен, он се поред имена идентификује и типом (текст, графички приказ, табеларни приказ, звук, …). Да би се документи лакше нашли на меморијском медијуму на коме су смештени врши се њихово организовање у тзв. директоријуме (directory) или фасцикле (folders) што је некако пријемчивије за обичне кориснике. Јер их асоцира на канцеларијске послове, на које су корисници по правилу упућени, без обзира којом се ужом струком бавили.

И онда долазимо до кључног проблема – како се снаћи у шуми фајлова, датотека или докумената. Поготову ако међу њима постоје они који су нам јако важни. Коришћење друштвених мрежа доноси нам опасност од гомилања нежељених фајлова на нашим уређајима. А онда се они важни лако изгубе у тој шуми информација. Тзв. дигитализација људских активности довела нас је у ситуацију да све чешће мобилни уређаји постају средство за идентификацију одређених стања. Најбољи пример су актуелне covid пропуснице. Долажење до одговарајућег фајла може да се претвори у праву мору, поготову ако је расположиво време јако мало. За час сви постају нервозни. И уређај у који смо се до тада клели у трену постаје предмет који кунемо.

Произвођачи рачунара, пре свега системског софтвера, који њима управљају труде се да пруже адекватну подршку корисницима у погледу управљања фајловима. Нажалост шароликост примене рачунарских уређаја захтева и одговарајућа знања од корисника. Поготову у ситуацијама када организација коришћења информација од стране самих корисника закаже. Управо зато ако желимо да сами себи олакшамо живот са „милион фајлова“, поготову у условима коришћења мобилних уређаја, морамо перманенто да водимо рачуна да се што чешће ослобађамо непотребних информација. Јер се никад не зна када ће нам оне загорчати живот. На тај начин ћемо организационим мерама омогућити да немамо непотребну шуму информација. А истовремено ћемо моћи да максимално искористимо техничке карактеристике коришћених уређаја.

Имајући у виду наведене проблеме многе компаније, које пружају услуге у размени информација, нуде одређене погодности својим корисницима. Типичан пример је компанија Google. Корисници услуга њихових сервиса, као нпр. Gmail добијају на располагање 15GB (гига бајта) меморијског простора за смештај информација које се размењују у облику електронске поште. Иако нам се чини да се ради о јако великом простору ако примамо велики број порука и ако при томе нисмо селективни, тј. не бришемо оне које нису битне врло брзо ћемо попунити додељену нам меморију. И онда се може десити онај најбизарнији случај – да нећемо моћи да примимо врло битну поруку, јер нам је простор заузет.

Претходно је пажња посвећена корисницима који најчешће користе мобилне уређаје. Али ситуација може бити доста сложенија када су у питању корисници стандардних рачунара на којима се обрађују и чувају важна лична, а посебно пословна документа. У таквим ситуацијама прича о „милион“ фајлова је и те како реална. Али сада проблем није само простор потребан за њихово памћење и налажење, у датом тренутку потребних докумената. На њих се надовезују проблеми интегритета информација, тј. спречавања њихових губитака, због оштећења медијума на којима су смештени или једноставно због непажљивог руковања фајловима који одговарају тим документима. Такође, проблем је заштита докумената од неауторизованог приступа других корисника.

Овај текст је написан са идејом да се корисници рачунарских уређаја упознају, али и подсете да њихово коришћење, поред свих погодности доноси и доста главобоље. Због тога ће на овом Порталу у оквиру рубрике АПЛИКАЦИЈЕ бити представљено једно од решења које представља инфраструктуру за реализацију система за управљање документима.

Siniša Ranđić