У последњих тридесетак година поред стандардних образовних дисциплина у први план је искорачило образовање у области менаџмента и информатике, које је касније замењено са образовањем у области информационих технологија. Циљ ове рубрике није да се одређује према поменутим областима. Интензивно образовање у области менаџмента требало је да допринесе подизању квалитета на плану организације рада. Полазећи од искуства стеченог током четири деценије рада усуђујем се да кажем да очекивани ефекти нису остварени. Промене су углавном биле само формалне уз коришћење нове углавном англосаксонске терминологије. Формализовање промена се може најбоље уочити кроз дефинисање структуре фирми и процеса који се реализују унутар фирме. Најчешће се томе нема шта замерити. Међутим, када се мало завири испод организационог плашта лако се може видети да је реалност далеко од тога да се може означити као добра.
Чињеница је да је технолошки развој, посебно у области рачунарства, електронике и нових материјала утицао на промене у начину рада. Тачније реализације различитих операција у току радног процеса. Задржаћу се само на инжењерским пословима. Захваљујући коришћењу рачунара и CAD (Computer Aided Design) програма посао цртача постао је део историје. Такође, чињеница је да захваљајући савременим машинама, рачунарима и софтверској подршци, како у машинству тако и у електротехници и електроници, инжењери могу да ураде пуно тога без помоћи техничара или макјстора. Од самог почетка рада у Институту „Михајло Пупин“, као млад инжењер био сам упућен у послове које би иначе требало да раде техничари и механичари. Тада је за мене то било драгоцено искуство, јер ми је пуно помогло код усвајања технологије и решавања неких чисто инжењерских послова. А и обим и темпо рада на пројектима су дозвољавали да бављење таквим пословима не утиче на моју ефикасност. Како је време одмицало у истраживачким пословима све мање сам имао подршку техничара. Значи директно сам био упућен на механичаре, који су физички реализовали уређаје. У фази испитивања уређаја често је изостајала и та врста подршке. Евентуалне исправке и измене на уређајима инжењери су морали сами да ураде.
Доласком на Технички факултет са овим проблемом сам се сусрео у још драстичнијем облику. Овде није постојао ниједан лаборант, који би могао да реализује неки уређај, потребан за истраживање или лабораторијске вежбе. Никада се нисам либио да се прихватим таквих послова. Али због тога су трпели послови за које сам био стручан и које други у принципу нису могли да раде. Потреба за реализацијом различитих уређаја у оквиру истраживачких пројеката на почетку овог века је значајно повећана. Међутим, и даље је много ствари морало да се реализује по принципу – снађи се. Да ова, већ подугачка прича не би прерасла у јадиковку треба рећи да и поред стављања менаџмента на почасно место у хијерархији послова, није се много напредовало у организацији рада. И ту треба тражити узроке многих проблема у многим сегментима рада. Неко ће приметити да се овде углавном позивам на проблеме у организацији рада у научно – истраживачким организацијама. Многи ће моје ставове релативизовати позивањем на некакве листе, којима се промовишу резултати научно – истраживачког рада. Нећу ни на том плану да отварам додатну сикусију. Само постављам питање да ли би ти резултати били бољи у условима боље организације рада. А при томе сам поменуо проблеме организације рада на ономе што се сматра доњим крајем истраживачког рада. Тек може да се замисли до каквих закључака би се дошло када би се зачепркало у организацију рада у основној делатности.