Пре готово две деценије у Србији је уведено високошколско образовање по тзв. „Болоњском“ концепту. Да је то ипак била само наша интерпретација „Болоње“ одавно је знано. Пошто се ништа не ради да се ствари макар поправе не вреди се тиме бавити. Пре свега мислим на ниво основних и мастер студија. Међутим, постоји читав низ секундарних ефеката који можда чак и више утичу на овај ниво образовања. Пре свега на онај ниво који је у директној вези са истраживачком делатношћу. А то су докторске студије. Недостаци на основним и мастер студијама могу да се надокнаде кроз непосредну праксу. Али недостке на докторским студијама тешко је касније надокнадити. Стицањем титуле доктора наука стичете права која немају они који заврше основне и мастер студије. Наравно не мислим у правом смислу. Већ одређеном степену недодирљивости, која се стиче оном највишом титулом.
Немам намеру да се бавим питањем да ли су докторске студије код нас гарант квалитета будућих доктора. Поготову што се те студије ипак разликују у квалитету од факултета до факултета. Указаћу само на једну ствар која може да представља пуко задовољење форме. Иако би требало да буде део суштине. Да би кандидат одбранио докторат претходно мора да публикује одређени број радова. Суштински то би требало да буду радови који су везани за истраживање из кога је проистекао докторат. Неки од радова треба да буду публиковани у часописима који имају тзв. impact factor. То значи да се у њима објављују радови који мењају ниво научних сазнања у свету.
Међутим, пракса показује да се често ради само о форми. По правилу се испуни захтев у погледу објаве рада у тзв. Sci часопису. Међутим, врло често рад не садржи елементе истраживања којим се кандидат бавио.
Ко је заказао?
Пре него што кандидат стигне до одбране свог докторског рада потребно је прескочити неколико инстанци. Прва је Комисија за оцену теме и кандидата. Она у принципу има најлакши задатак. Треба да констатује да је кандидат испунио формалне услове. Пре свега положио испите предвиђене планом и програмом докторских студија. На бази пријаве коју подносе кандидат и потенцијални ментор процењују да ли тема завређује да прерасте у докторат. На бази мишљења ове комисије Стручно веће Универзитета доноси одговарајућу одлуку. Врло често се овај корак спроводи када је кандидат већ при крају израде доктората. Што је већ једна од грешака у овом процесу.
Када кандидат заврши докторат он и ментор обавештавају Наставно – научно веће факултета да је посао завршен. Тада започиње следећа фаза верификације. А то је формирање Комисије за оцену доктората. Она треба да прочита докторат, као и верификује да су испуњени пратећи услови. Дакле и онај да је објављен рад са тематиком из доктората. Све чешће су комисије састављене од само три члана. А врло често је упитна и њихова компетентност. Наравно то пролази кроз Наставно – научно веће факултета и Стручно веће Универзитета. Они су криви за састав Комисије. После велике приче о потенцијалним плагијатима Комисија више рачуна води о њима. И формалном испуњењу услова о објављеном раду у Sci часопису. Можда неко и примети да постоји неслагање у тематици доктората и објављених радова. То често касније прође испод радара и Наставно – научног и Стручног већа, који одлучују о извештају. А онда и Сената, који доноси коначну одлуку.
И тако може се десити да су све формалне ствари испуњене. А суштина гурнута у други план. Неко ће стећи звање доктора наука, постати наставник истраживач. Додуше увек ћемо се сакрити иза оне чувене флоскуле – „Научиће он то кроз рад“. Важно је да смо форму задовољили.
