Данас прочитах мишљење колеге Мирослава Копечног о питањима науке код нас. Повод су најављена улагања у истраживачку делатност и технолошки развој. Аутор је навео неколико кључних ствари илуструјући их конкретним примерима. Поставио је важно питање – да ли ће улагање у објекте нужно довести до побољшања стања. Поменуо је да је у Институту у Винчи некада радило више од 2000 истраживача. А данас у истом простору ни трећина од тога. Као сличан пример може се навести Институт „Михајло Пупин“. У свом зениту половином осамдесетих година запошљавао је готово 1200 људи. Данас у истом простору ради нешто преко 400. Додуше део простора је изнајмљен. Па се на адреси Волгина 15 не треба изненадити када нађете и читав низ других фирми. Слично би се могло утврдити и за друге истраживачке институције, па и факултете.
Зато се поставља питање да ли треба идати нове објекте или реновирати постојеће. А надсве да ли имамо довољан број квалитетних истраживача. А што је можда још важније да ли и међу постојећим истраживачима постоји групе са критичном масом. Која може да изнесе добру истраживачку идеју. И преточи је у практично решење. Ова питања не постављају питање оправданости улагања у науку, истраживање и образовање. Већ да ли су постојећа улагања дала резултате. И ако нису, а сва је прилика да их има мало, зашто нису. Половином протекле деценије волунтарситички је донета одлука о вредновању истраживачког рада. Поједностављено речено све се мери бројем објављених радова у часописима са са тзв. импакт фактором. Број таквих радова је постао главни фактор за вредновање докторских дисертација и кандидата при избору у истраживачка и наставничка звања.
Последице
Хипотетички могло се десити да сам докторат буде слабог квалитета. А да кандидат има објављен потребан број тзв. Sci радова. И завршава посао. А при томе може да се деси да објављени радови и не буду баш везани за одбрањену дисертацију. Ако се поштује захтев за јавношћу датих информација ове тврдње се лако могу проверити. Стицање звања доктора наука омогућава појединцу да ради одређене послове. Мооже да се деси да послови које ће радити нису у великој вези са његовим докторатом. Знам да се многи неће сложити, али један од узрока лошег стања у нашој науци је и систем образовања. Јер је некадашња израда доктората кроз озбиљан истраживачки процес сведена на ниво некадашњих магистарских студија. Они који су упознати са оба процеса то најбоље могу да потврде.
Од почетка свог професионалног рада суочавао сам се са бројним ограничењима. Али нас је водио „ентузијазам нупућених“ како га је крстио колега из Института „Михајло Пупин“. Радили смо врхунске пројекте, сарађивали са колегама из Европе, Америке, Русије. Наша пројектна решења су била наша легитимација. Нема већег признања него кад вам конкуренција призна да сте направили нешто боље од њих. Не би се могло рећи да нам је на располагању стајала врхунска опрема. Пројектовали смо на папиру, документацију радили ручно. Али су резултати били видљиви и свима на понос. На радном столу, као реликвију држим пројекат управљања рачунаром ПМО. А он је био један од најзначајнијих хардверских пројеката урађених на нашим просторима.
Морамо поћи од речи Мандушића Вука – „Бој не бије свијетло оружје, …“. И бити ентузијасти, не чекајући да постанемо доктори наука и редовни професори да би могли да покажемо шта знамо. Пођимо од обрнуте претпоставке.
