Archive : 2024

Home > 2024

Novo doba

Blog

Datum 7. april je jedan od onih kojih su predstavljali prekretnicu u istoriji računarstva. Tog dana 1964. godine, dakle pre šest decenija IBM je javnosti predstavio svoju familiju računara IBM/360. Mnogi savremeni učesnici priče o računaru nisu ni svesni značaja tog trenutka. Početkom šesdesetih godina prošlog veka IBM je bio dominantna računarska kompanija. Samo u SAD su zauzimali oko dve trećine tržišta. Međutim, računari koje su nudili bili su međusobno nekompatibilni, kako u pogledu hardvera tako i softvera. Firme koje su želele da nabave novi računarski sistem, čak iste firme suočavale su se sa potrebom razvoja novih programa. Želeći da zadrže vodeće mesto na tržištu u IBM su odlučili da korisnicima ponude novu familiju računara opšte namene. Nova familija računara je korinicima nudila pre svega softversku kompatibilnost. Tj. razvijeni programi su radili na svim računarima u okviru familije. Takođe, na svim računarima koristili su se isti periferijski uređaji.

Pored kompatibilnosti unutar proizvoda koje je nudio sam IBM omogućena je kompatibilnost i sa uređajima drugih proizvođača. Tu se pre svega misli na periferijske uređaje. Zahvaljujući dostupnim specifikacijama za IBM/360 drugi proizvođači su počeli nuditi odgovarajuće uređaje. Time su IBM računari postali još prihvatljiviji za korisnike. Zahvaljujući tome veliku popularnost na tržištu su stekli uređaji magnetnih diskova firme CDC (Control Data Corporation). Ili linijski štampači firme Data Products, kao i uređaji magnetnih traka firme Ampex.

Najzaslužniji za zaokret u proizvodnji računara bio je Tom Votson, mlađi, sin osnivača IBM. Razvoj IBM/360 koštao je 5 milijardi dolara. To je bilo dvostruko više nego što je bio prihod IBM u 1962. godini. To je bilo kockanje sa sudbinom kompanije. Kockanje se na kraju isplatilo. Jer su narudžbine za šest računara u širokom opsegu performansi i novih periferijskih uređaja bile ogromne.

Računarska revolucija

Pojava IBM/360 zaista predstavlja jednu od revolucija u istoriji računarstva. Pre svega kao koncept koji je podrazumevao hardversku i softversku kompatibilnost računara. Mnoge kompanije će slediti put IBM. To će rezultovati pojavom drugih poznatih familija računara. Kao što su npr. DEC, PDP – 11 i VAX – 11. Težnja ka kompatibilnosti, pre svega na nivou softvera ostaće jedan od glavnih pravaca u razvoju računara. Ali o istoriji računarstva, pogotovu onim prelomnim događajima pričaće se nekom sličnom zgodom.

Treba uočiti da su rukovodioci i inženjeri u IBM početkom šesdesetih godina izabrali ambiciozan i težak put. Mogli su nastaviti sa razvojem tržišno uspešnih računara, što je imalo tehničko i marketinško opravdanje. Razvoj IBM/360 bio je najveći komercijalni projekat koji je ikada preduzet, a da je pri tome privatno finansiran. Pored toga u taj projekat IBM je stavio na kocku pola veka stvorenog nasleđa. Tako da projekat IBM/360 nije bio samo skup tehničkih inovacija i vizionarskog upravljanja.

Siniša Ranđić

Форма

Blog

Пре готово две деценије у Србији је уведено високошколско образовање по тзв. „Болоњском“ концепту. Да је то ипак била само наша интерпретација „Болоње“ одавно је знано. Пошто се ништа не ради да се ствари макар поправе не вреди се тиме бавити. Пре свега мислим на ниво основних и мастер студија. Међутим, постоји читав низ секундарних ефеката који можда чак и више утичу на овај ниво образовања. Пре свега на онај ниво који је у директној вези са истраживачком делатношћу. А то су докторске студије. Недостаци на основним и мастер студијама могу да се надокнаде кроз непосредну праксу. Али недостке на докторским студијама тешко је касније надокнадити. Стицањем титуле доктора наука стичете права која немају они који заврше основне и мастер студије. Наравно не мислим у правом смислу. Већ одређеном степену недодирљивости, која се стиче оном највишом титулом.

Немам намеру да се бавим питањем да ли су докторске студије код нас гарант квалитета будућих доктора. Поготову што се те студије ипак разликују у квалитету од факултета до факултета. Указаћу само на једну ствар која може да представља пуко задовољење форме. Иако би требало да буде део суштине. Да би кандидат одбранио докторат претходно мора да публикује одређени број радова. Суштински то би требало да буду радови који су везани за истраживање из кога је проистекао докторат. Неки од радова треба да буду публиковани у часописима који имају тзв. impact factor. То значи да се у њима објављују радови који мењају ниво научних сазнања у свету.

Међутим, пракса показује да се често ради само о форми. По правилу се испуни захтев у погледу објаве рада у тзв. Sci часопису. Међутим, врло често рад не садржи елементе истраживања којим се кандидат бавио.

Ко је заказао?

Пре него што кандидат стигне до одбране свог докторског рада потребно је прескочити неколико инстанци. Прва је Комисија за оцену теме и кандидата. Она у принципу има најлакши задатак. Треба да констатује да је кандидат испунио формалне услове. Пре свега положио испите предвиђене планом и програмом докторских студија. На бази пријаве коју подносе кандидат и потенцијални ментор процењују да ли тема завређује да прерасте у докторат. На бази мишљења ове комисије Стручно веће Универзитета доноси одговарајућу одлуку. Врло често се овај корак спроводи када је кандидат већ при крају израде доктората. Што је већ једна од грешака у овом процесу.

Када кандидат заврши докторат он и ментор обавештавају Наставно – научно веће факултета да је посао завршен. Тада започиње следећа фаза верификације. А то је формирање Комисије за оцену доктората. Она треба да прочита докторат, као и верификује да су испуњени пратећи услови. Дакле и онај да је објављен рад са тематиком из доктората. Све чешће су комисије састављене од само три члана. А врло често је упитна и њихова компетентност. Наравно то пролази кроз Наставно – научно веће факултета и Стручно веће Универзитета. Они су криви за састав Комисије. После велике приче о потенцијалним плагијатима Комисија више рачуна води о њима. И формалном испуњењу услова о објављеном раду у Sci часопису. Можда неко и примети да постоји неслагање у тематици доктората и објављених радова. То често касније прође испод радара и Наставно – научног и Стручног већа, који одлучују о извештају. А онда и Сената, који доноси коначну одлуку.

И тако може се десити да су све формалне ствари испуњене. А суштина гурнута у други план. Неко ће стећи звање доктора наука, постати наставник истраживач. Додуше увек ћемо се сакрити иза оне чувене флоскуле – „Научиће он то кроз рад“. Важно је да смо форму задовољили.

Siniša Ranđić

Бој не бије …

Blog

Данас прочитах мишљење колеге Мирослава Копечног о питањима науке код нас. Повод су најављена улагања у истраживачку делатност и технолошки развој. Аутор је навео неколико кључних ствари илуструјући их конкретним примерима. Поставио је важно питање – да ли ће улагање у објекте нужно довести до побољшања стања. Поменуо је да је у Институту у Винчи некада радило више од 2000 истраживача. А данас у истом простору ни трећина од тога. Као сличан пример може се навести Институт „Михајло Пупин“. У свом зениту половином осамдесетих година запошљавао је готово 1200 људи. Данас у истом простору ради нешто преко 400. Додуше део простора је изнајмљен. Па се на адреси Волгина 15 не треба изненадити када нађете и читав низ других фирми. Слично би се могло утврдити и за друге истраживачке институције, па и факултете.

Зато се поставља питање да ли треба идати нове објекте или реновирати постојеће. А надсве да ли имамо довољан број квалитетних истраживача. А што је можда још важније да ли и међу постојећим истраживачима постоји групе са критичном масом. Која може да изнесе добру истраживачку идеју. И преточи је у практично решење. Ова питања не постављају питање оправданости улагања у науку, истраживање и образовање. Већ да ли су постојећа улагања дала резултате. И ако нису, а сва је прилика да их има мало, зашто нису. Половином протекле деценије волунтарситички је донета одлука о вредновању истраживачког рада. Поједностављено речено све се мери бројем објављених радова у часописима са са тзв. импакт фактором. Број таквих радова је постао главни фактор за вредновање докторских дисертација и кандидата при избору у истраживачка и наставничка звања.

Последице

Хипотетички могло се десити да сам докторат буде слабог квалитета. А да кандидат има објављен потребан број тзв. Sci радова. И завршава посао. А при томе може да се деси да објављени радови и не буду баш везани за одбрањену дисертацију. Ако се поштује захтев за јавношћу датих информација ове тврдње се лако могу проверити. Стицање звања доктора наука омогућава појединцу да ради одређене послове. Мооже да се деси да послови које ће радити нису у великој вези са његовим докторатом. Знам да се многи неће сложити, али један од узрока лошег стања у нашој науци је и систем образовања. Јер је некадашња израда доктората кроз озбиљан истраживачки процес сведена на ниво некадашњих магистарских студија. Они који су упознати са оба процеса то најбоље могу да потврде.

Од почетка свог професионалног рада суочавао сам се са бројним ограничењима. Али нас је водио „ентузијазам нупућених“ како га је крстио колега из Института „Михајло Пупин“. Радили смо врхунске пројекте, сарађивали са колегама из Европе, Америке, Русије. Наша пројектна решења су била наша легитимација. Нема већег признања него кад вам конкуренција призна да сте направили нешто боље од њих. Не би се могло рећи да нам је на располагању стајала врхунска опрема. Пројектовали смо на папиру, документацију радили ручно. Али су резултати били видљиви и свима на понос. На радном столу, као реликвију држим пројекат управљања рачунаром ПМО. А он је био један од најзначајнијих хардверских пројеката урађених на нашим просторима.

Морамо поћи од речи Мандушића Вука – „Бој не бије свијетло оружје, …“. И бити ентузијасти, не чекајући да постанемо доктори наука и редовни професори да би могли да покажемо шта знамо. Пођимо од обрнуте претпоставке.

Siniša Ranđić

Нови члан Групе ТИМ

Press

Група ТИМ са задовољством саопштава да је нови члан наше групе постао др Зоран Стаменковић, професор на Универзитету у Потсдаму.

Siniša Ranđić