Archive : 2023

Home > 2023

Технологија

Позивање на развој технологије постало је готово узречица. Највише се прича о тзв. информационим технологијама (ИТ). Размена информација је својствена сваком човеку. Следствено томе некако се наметнуло да о ИТ може да прича скоро свако. И то на ауторитативан начин. Захваљујући томе појам информационе технологије тумачи свако на свој начин. Због обима коришћења тековина ИТ у сенци остају многе друге технологије. Чији је развој можда и значајнији за људску цивилизацију. Управо трагом стављања у први план ИТ и запостављањем других технологија иде моје размишљање.

Да би указао на значај технологије за савремену цивилизацију вратићу се пола века унатраг. У оквиру предмета Општа пракса једног дана наставник нам је изнео следећу констатацију. „Био је век мнашинства, сада је век електротехнике. Долази век технологије.“ У то ћу се уверити врло брзо. Јер сам током бављења струком био сведок драматичног развоја полупроводничке технологије. Ефекти промена у полупроводничкој технологији највише су били видљиви у електроници и рачунарству. Међутим, промене су се највише тицале области технологије материјала. Нећу се бавити навођењем промена до којих је напредак технологије материјала довео. То је готово немогуће. Треба указати да нису све те промене донеле бољитак човечанству. Треба се сетити да су неке довеле човечанство на ивицу еколошке катастрофе.

Технологија између потреба и жеља

Технолошки развој је гледано историјски био двоструко мотивисан. Један мотив је био да се живот човека учини лакшим. А други, можда још важнији био је узрокован жељом да се дође до нових оружја. Која ће омогућити надмоћ над „непријатељем“. Истина, много тога било је заједничко. Па сам се често усуђивао да кажем да су многе технолошке новине биле само рестлови развоја за војне потребе. Мислећи при томе на све оно што је нашло примену у свакодневном животу.

За човечанство највидљивије су промене које се тичу комуникација. Дате промене нису само олакшале процес комуникације међу људима. Оне су битно утицале на укупне друштвене процесе. Често на негативан начин. Па се поставља озбиљно питање да ли су технолошке промене донеле искључиво корист. Или има и негативних ефеката. Овај текст нема намеру да понуди дефинитивне одговоре на ово питање. Пре се може рећи да је довољно поставити нека питања. И натерати људе да ставе прст на чело и сами се запитају. И покушају да сами себи дају одговоре.

Оно што је можда најважније је питање колико су нове технологије у функцији стварних потреба човека. А колико је примена једноставно наметнута. Јер су се створиле технолошке претпоставке за тако нешто. Иначе реалне потребе за таквом применом нису постојале. Остајући на нивоу ИТ може се наћи сијасет таквих случајева. Углавном везаних за коришћење Интернета и мобилне телефоније. Такође, развој „вештачке интелигенције“ већ сада указује да ће конкретне примене бити далеко изван очекиваних. Међутим, постоји опасност да ће превладати примене које можда неће бити баш корисне за човека.

Шта нас чека?

Технолошки развој је недвосмислено од пресудне важности за развој човечанства. Међутим, интензиван технолошки развој ствара и услове за појаву нежељених ефеката његове примене. То није ништа ново и човечанство је већ било у прилици да се са тиме сусреће и бори. Нажалост мора се очекивати да ће ефекти нежељене примене нових технологија у будућности бити чешћи и озбиљнији. Савремена пракса то већ показује. Човек није увек у могућности да то спречи. Али то не значи да треба спречавати даљи технолошки развој. Човечанство ће морати да научи да живи са злоупотребама овог развоја. Трудећи се да добро и даље побеђује.

Књига или ништа

Од како је „Болоња“ закорачила у наше високо школство оно мало па мало дође у жижу интересовања јавности. Није увек разлог само образовање, већ и научно истраживачки рад. Који је тесно повезан са високошколским образовањем. Често пишем на ове теме. Јер сам цео свој радни век провео у истраживачкој области и високом образовању. Све време се трудим да не упадам у замку тзв. теорија завере. Пре сам склон да се ствари одвијају по оној библијској – „Пут до пакла је поплочан најбољим намерама“. Овде се то односи на прописе који регулишу рад поменуте две чврсто повезане области. Јасно је да такви прописи морају да постоје. Јер би у противном њихово деловање било a priori препуштено потенцијалном хаосу. Међутим, шта рећи када се систем и поред, често јасно дефинисаних правила нађе у хаосу.

Да би систем успешно функционисао морају бити дефинисана правила игре од врха до дна таквог система. А не само на појединим тачкама система. Како то игледа управо може да послужи високошколско образовање. Добри познаваоци ове материје сетиће се да је високо школство кренуло низбрдицом пре више од пола века. Тачније када се видело да привредна реформа из 1965. године не даје резултате. Један од излаза било је и ширење мреже високошколских институција. Као средства за амортизовање повећане незапослености. Истина не треба бити искључив. Јер су велики индустријски центри као Ниш и Крагујевац требало да добију одговарајуће образовне институције. Све би то било уреду да на прелазу миленијума није дошло до, слободно се може рећи, епидемије. Нико није водио рачуна да Србија нема довољан број потенцијалних студената. Па тако данас имамо два пута већи број места на факултетима и високим школама. Него што Србија има свршених средњошколаца.

Глава у песку

„Развој“ мреже високошколских установа ширио се некритички. Међутим, некритички су се уводили нови студијски програми. Окренутост ка студијама менаџмента и информационих технологија довела је до парадоксалне ситуације. А то је да скоро сваки факултет у Србији има студијске програме из ових области.

У сенци овог хаоса остао је процес развоја истраживачких и наставних кадрова. Оно што регулише ову област су одговарајући закони и правилници високошколских установа. У тим правилницима је таксативно дефинисано шта лице које се бира у одређено звање мора да задовољава. О појединим одредницама тог правилника може и треба да се дискутује. Јер су често базирана на помало застарелим претпоставкама. Нпр. узус да потенцијални наставник, при избору у виша звања треба да има објављен уџбеник. Данас је, на разне начине доступно много квалитетних уџбеника. Још један више, само да би се задовољила форма, а направили трошкови.

Извештај за избор у наставничко звање је уствари обична табела. Нећу понављати на шта ми она личи. Али иза свега се крије још један велики, можда пресудни проблем. У нашим условима формално задовољавање критеријума значи и сигуран избор у наставничко звање. Да ли некој високошколској институцији требају наставници у вишим звањима, мало кога интересује. Поготову што се, с правом претпоставља да они треба да буду носици истраживања и развоја млађих кадрова. Да ли је то тако то високошколске установе треба саме себи да одговоре. Или је нешто друго у питању?

У магли

Некад се говорило – „Папир трпи свашта“. Данас би се ова изрека могла проширити на телевизију и Интернет. Не помињем друге медије, јер су ова два данас мерило свега што смо у прилици да чујемо и сазнамо. Количина информација која нам се данас сервира, о свему и свачему је огромна. Толико велика да се у њој осећамо као гуске у магли. Посебно је у том погледу значајно постојање Интернета. Тачније програма који омогућавају пласирање и размену информација. Условна скривеност извора информација омогућила је најширој популацији корисника да изнесе своје мишљење о свему и свачему. При томе се најчешће не размишља какав ће ефекат та информација имати на окружење.

Посебно је опасно, што овај релативно либерални приступ омогућава да се пласирају непроверене. А често и лажне информације. При томе они који их шире често не осећају никакву одговорност за ефекте које ће информације направити. А постоје и случајеви када се нешто намерно пласира. Јер треба изазвати недоумице код мањег или већег броја корисника медија. Они који схватају погубност оваквог ширења (дез)информација често остају у дилеми. Да ли нешто демантовати или прећутати и игнорисати. Нажалост и један и други приступ могу да учине да информативна магла у којој ћемо тумарати постане још гушћа. Море информација у коме свакодневно пловимо представља изазов и за оне селективне. Односно оне који покушавају да рационално саобразе све са чим се на информативном плану суочавају.

Проблем прети да се додатно закомпликује увођењем у игру вештачке интелигенције. До сада су информације ипак са собом носиле печат субјективности. Јер биле су одраз човека или групе људи од кога су потекле. Постоји могућност да субјекти са својствима вештачке интелигенције постану мерило објективности. А у том случају са или о таквим информацијама се не дискутује. Све то прети да се ускоро нађемо у магли из које ће се тешко изаћи.

Нови изазови

Крај претходне и почетак нове године дочекали смо са новим изазовима. Истовремено то је било враћање на неке старе стазе. Којима смо ходили пре годину две. Враћање на нешто већ рађено поново нас је подсетило на значај бележења активности и израду техничке документације. Ако се не забележе неке претходне дилеме и начин њиховог превазилажења, ето њих опет. У међувремену мисли су одлутале на неке друге просторе. И треба се присећати онога што је једном већ било решено.

Ова лична искуства и последице које носе са собом терају на шира размишљања. И то она, која се некако вечито понављају. Какво нам је школство? А какво би требало да буде. Чињеница је да живимо у времену у коме је бар информација лако доступна. Практично у трену можемо да разјаснимо било који појам. До релевантних књига и уџбеника се углавном лако долази. Чак их има више него што је можда објективно потребно. Пре свега мислим на информације до којих се може доћи путем Интернета. Но ту се често поставља и питање квалитета тих информација. То додатно поставља питања – које информације користити. И да ли Интернет и информације које се шире њиме могу да замене оно што зовемо класично образовање?

Наведене околности указују на оквире у којима савремено образовање треба да се креће. Обиље расположивих информација чини да студентима, јер мислим пре свега на високошколско образовање, требају прави тумачи и селектори тих информација. Међутим, да би се то успешно реализовали тумачи информација, дакле наставници, морају да буду одлични познаваоци стуке у којој делују. Враћањем на почетак текста може се закључити да само такви наставници могу студенте да упуте у тајне документовања урађеног посла. Ту ипак нешто не штима. јер током данашњих студија студенти су у прилици да раде мноштво пројеката, семинара и др. Међутим, не види се да то резултује добром обученошћу у изради документације.

И сада су студије базиране на стицању теоријских и практичних знања. Међутим, стицање практичних знања се по правилу своди на израду хипотетичких задатака. Често без директне везе са реалним проблемима. Уместо тога студенте треба у струку увести кроз практичне проблеме из струке. На којима ће се теоријска знања продубити и верификовати. И коначно уз решавање практичних проблема студенти ће се оспособити да документују начин и исходе решавања проблема. На тај начин ће завршетком школовања макар за корак бити ближи новим изазовима који их чекају у пракси.