Archive : 2022

Home > 2022

Време пропуштених шанси

Blog

Дубоко сам убеђен да је идеја на којој је настала Група ТИМ добра. Чак можда и више од тога. Трудили смо се да је на разне начине промовишемо. Нпр. преко овог портала. Сам ТИМЦА Портал представља јединствену појаву на овим нашим просторима. Свакако би био и бољи да у његовом стварању учествује више људи. Пре скоро пола века од колеге  са посла чуо сам синтагму – „Ентузијазам неупућених“. Њоме је он објашњавао како наша тадашња фирма постиже успехе. Изгледа да данас нема ни ентузијазма, а још мање неупућених. Све је некако омеђено са три речи – сад и одмах. Али и крилатицом, која је на неки начин постала симбол нашег времена – Ко није за себе није ни за другога. Нажалост, као да смо заборавили да у нашем народу постоји и изрека – „Што је брзо то је и кусо“.

Крећући се у полигону жеља и могућности неминовно смо у прилици да доживимо судбину Буридановог магарца. Ако нас при томе не зауставе узуси реалности учиниће то време. Јер оно је незаустављиво и непоновљиво. Године па и деценије које су остале за нама показале су да је време пролазило, а ми се нисмо мењали. Проблеми су се само гомилали. Па зато данас имамо потребу да у времену које је константа мењамо све више и више. А Његош је пре два века лепо рекао – „В мален руках малена и снага“. У нашој идеји можда је постојао један мали недостатак. Она је позивала „под заставу“ искусне људе, које су време и његов хук помало гурнули на маргину. Сматрали смо да још увек можемо да будемо корисни окружењу и себи. Међутим, у суштини у Групи ТИМ своје место може да нађе свако ко има шта да понуди окружењу.

Истина важи и оно да нада последња умире. Зато смо склони да, гледајући шта се дешава око нас, чекамо својих пет минута. Међутим, то је по правилу само чекање, без покушаја да се нешто уради. Чекање без делања сигурно не може донети ништа добро. Јер време иде даље, доноси нове ствари. Управо су то показале протекле три деценеји. Док смо ми налазили најразличитија оправдања свет је грабио напред. Они који су некада били наши ученици сада су постали они од којих морамо да учимо. Доживели смо да нас стигне клетва – „Дабогда имао па немао“. Зато данас у сваком помаку тражимо сурогат онога што смо имали. И приказујемо га већим него што објективно јесте. Могло би се овде наћи много примера који ово потврђују. Нажалост настављамо да живимо у времену пропуштених шанси.

Siniša Ranđić

Виртуелизација стварности

Blog

Синоћна утакмица са Бразилом је показала како лако прелазимо пут од сјаја до беде. Тачније од превеликих надања до разочарања. Наравно фудбал је округао, а са друге стране су били Бразилци тако да је све то ипак игра. И нема места посипању пепелом. Али постоји у животу много тога битнијег од најважније споредне ствари на свету. Где нема места импровизацијама. Одавно је познато да код нас свако мисли да може да буде фудбалски селектор и политичар. Међутим, доступност информацијама коју је обезбедио Интернет учинила је да се те области прошире. Сада се могу срести ad hoc стручњаци чак и специфичним областима науке, где је потребно огромно знање. Када се доведе у сумњу мишљење таквих стручњака чека нас лаконски одговор – „Нашао сам то на Интернету“. Поставља се питање где су они стручњаци, зашто се њихов глас не чује? Макар звучао као вапај жеднога у пустињи.

Уместо тога стручњаци се све више затварају у неки свој свет. У коме почињу та се такмиче сами са собом и на тај начин дистанцирају од реалног окружења. То помало личи на оно фудбалско „прескакање средине терена“. Јер реалност од које сви живе остаје помало у сенци понеке изгледне шансе. А која је плод чисто статистичких закона. У савременој Србији појам науке, као највишег исказа стручности, практично је везан за универзитетске средине. Додуше још увек има понеки научни институт, као реликт некадашењег приступа научно истраживачкој делатности.

Нажалост развој, бар у домаћим индустријским фирмама као да је протеран. Због тога нема двосмерног пута кадрова између факултета и привреде. Последица је да стручњаци, који се формирају у универзитетским срединама своју каријеру углавном све више ту и завршавају. С друге стране нема прилива искусних стручњака из привреде на факултете. Тако да су студенти све мање у прилици да се упознају са знањима из праксе. Узуси за вредновање резултата научно истраживачког рада се најчешће своде на пребројавање објављених радова. То по правилу води да се истраживачка делатност одвија по принципу „наука ради науке“. Резултат тога је да изостаје трансфер технологије из истраживачког сектора у индустрију. Јер истраживања која се спроводе на универзитетима практично не стварају нове технологије.

Овде је указано само на врх леденог брега који чине проблеми везани за научно истраживачки рад и практичну проверу његових резултата. Крајње је време да се реално сагледају истраживачки потенцијали Србије и њихова корелација са индустријом. Повећавање броја истраживача неминовно захтева додатна средства за њихов рад. Истовремено домаћа привреда ће и даље бити осуђена на куповање туђих решења и лиценци. А то у суми само повећава потребна средства. Којих, бојим се нема. Зато треба наћи начин да истраживачи својим резултатима помогну привреди. У противном ћемо само имати виртуелну стварност. Велике „научне“ домете, који ће нас позиционирати на разним белосветским листама. А привреда ће зависити од милости иностраних инвеститора.

Siniša Ranđić

Нови фокуси

News

На кризу изазвану пандемијом вируса Covid19 на измаку зиме надовезала се тзв. Украјинска криза изазвана нападом Русије на територију Украјине. Ако оставимо по страни политичке, друштвене и моралне аспекта последица овога чина, не могу се заобићи економске импликације, пре свега на Европу. Готово све земље Европе су увеле разне врсте санкција Русији, на шта је она одговорила смањењем испорука енергената, пре свега природног гаса. С обзиром да је Европа готово у потпуности зависна од руског гаса дошло је до стварања проблема у секторима који зависе од овог енергента. И наравно постави се велико питање – како ћемо се грејати наредне зиме. Међутим, оно што је много важније да ли ћемо имати електричне енергије и да ли нам у наредном периоду прете рестрикције.

Имајући у виду могуће проблеме са енергијом Група ТИМ се у последње време бавила анализом могућности добијања електричне енергије из алтернативних извора. Пре свега на рачун соларне енергије. Резултате наших размишљања и активности на овом плану можете пратити у рубрици ПРОЈЕКТИ/ЕНЕРГИЈА.

Siniša Ranđić

Стигосмо до пола године

News

Година нам је почела још увек у знаку короне. Док смо размишљали како и када ћемо се ратосиљати те пошасти стиже нам нова невоља. Почео је рат у Украјини. И наравно сви проблеме који један готово светски сукоб доноси са собом. Наравно да живот мора иде даље. Али сваки мислећи човек не може да пренебрегне опасности које прете целом човечанству, а не само нама. У таквим ситуацијама неминовно долази до замора материјала. Не само код нас који смо одавно у другој половини животног доба. Већ и код оних добрано млађих. Све се то некако одразило и на деловање Групе ТИМ. Можда не толико у самим активностима, колико у њиховом представљању на ТИМ Порталу. Јер наставили смо досадашње послове, али и отворили нека нова поља деловања.

Једно од најважнијих нових поља деловања су алтернативни извори енергије. Пре свега коришћење соларне енергије. И до сада смо покушавали да се тиме бавимо, али све је некако остајало у сенци других активнсти. Протеклих дана смо били у прилици да се упознамо са једним соларним постројењем снаге 40kW. Чак смо успели да отклонимо и мањи квар и омогућимо да постројење ради пуним капацитетом.

Надамо се да ће друга половина године бити успешнија, јер ће нам добри резултати у претходном периоду дати „ветар у леђа“. И наравно потрудићемо се да све резултате представимо преко ТИМ Портала.

Siniša Ranđić

Можда се само чини

Blog

Идеја ТИМ се родила, када нисмо ни слутили да нам се спремају промене цивилизацијских размера. Били смо пуни ентузијазма и надања да свом окружењу можемо понудити нешто ново. Али нећу се правдати оним нашта не можемо да утичемо. Зато, уосталом и нисмо престали са радом. Сужени маневарски простор смо покушали да надоместимо интензивним разматрањем различитих идеја и њиховим решавањем, макар на папиру. Оно што нисмо прекидали тицало се „изградње“ ТИМ Портала и представљањем на њему онога чиме смо се бавили. Или макар размишљали и дискутовали. Свакако ће многи од посетилаца Портала наћи понеку замерку. Нешто ће бити сасвим оправдано, а нешто ће ипак бити у домену укуса. Бићу помало слободан да кажем да ми се садржај ТИМ Портала чини занимљивом појавом на домаћој информативној сцени. Ако то још увек није онда је једини разлог што овако малобројни не успевамо да представимо све оно што би желели.

Велика је штета што још увек немамо адекватну реакцију оних који посећују наш Портал. Јер би критике и предлози допринели да се фокусирамо на питања која потенцијалне пратиоце наших активности интересују. Истина, за сада број пратилаца није велики и један од наших главних задатака је да привучемо, како се то каже, публику.

Siniša Ranđić

У доба изазова

Blog

Током рада на Факултету техничких наука често сам јавно постављао питање – „Куд плови овај брод“? Питање није било реторичко, јер је иза њега стајало моје размишљање везано за струке за које требамо да школујемо инжењере. Нажалост ако погледамо шта се дешвало у последњих четврт века лако ћемо уочити да су све промене у образовној делатности углавном биле мотивисане привлачењем што већег броја студената. „Шта ту има лоше“, рећи ће већина, не размишљајући о начину на који се то остваривало. Јер у том периоду Факултет је доживео такорећи два бума у привлачењу студената. А они су везани за увођење школовања инжењера у области индустријског менаџмента и информационих технологија. Нажалост такав приступ није само спцификум Факултета техничких наука. Скоро да нема факултета у Србији који није увео на неки начин студије у области менаџмента и информационих технологија.

При томе се није много размишљало да ли ће ти кадрови имати своје место у привреди Србије. Циљ је био привући што већи број студената, убеђујући их да су студије на њима прави избор. А где ће радити, о томе ћемо размишљати кад за то дође време, тј. кад се студије окончају. Уосталом тада нек се свако сам сналази. Таквој атмосфери је у великој мери кумовала и држава, јер се студирањем у одређеној мери смањивао број незапослених. То што ће се ефективно повећавати број незапослених људи са високим образовањем. Опет ћемо о томе размишљати када дође време.

Моје размишљање нема за циљ да критикује постојеће стање, јер је оно евидентно и само недобронамеран човек може да жмури пред том чињеницом. Желим да укажем на један други проблем са којим ћемо се убрзо и јавно суочити. Јер се о њему у реалном свету, дакле у пракси већ озбиљно размишља. А то је – да ли у Србији постоји довољна продукција квалитетних инжењера. Уз мали додатак – да ли у Србији постоје и довољно квалитетни наставници који могу да одшколују квалитетне инжењере. Јер чињеница је да на факултетима наставничке позиције све ређе заузимају људи који су непосредна стручна знања стекли у привреди. Такође, упитна је и компетентност наставника с обзиром на области из којих су реално стекли академска звања и области у којима делују као предавачи.

Изазов пред којим ће се Србија евидентно суочити везан је за број квалитетних инжењера који могу да нађу посао у тзв. високотехнолошким фирмама које се у све већем броју појаљују код нас. У потрази за квалитетним инжењерима, којих једноставно нема у потребном броју дошло је до скока зарада. Наравно, рећиће се да је то добро. Али ако у дужем временском периоду не буде довољно квалитетних инжењера фирме ће почети да траже неке нове просторе које то могу да обезбеде. А онда нас лако може снаћи она јеврејска изрека – „Дабогда имао, па немао“. Није тешко схватити шта то значи.

Siniša Ranđić

Отварамо нове теме

News

Крајем прошле године колега, иначе власник фирме која запошљава више од 200 инжењера пожалио ми се на дефицит инжењера који би се у његовој фирми бавили пословима везаним за пројектовање интегрисаних кола. У последњих четврт века постале су доминантне студије у области информатике и менаџмента. Евидентно је да се смањује интересовање за студије из класичних инжењерских струка. Чак су и неки од водећих техничких факултета у своје образовне програме угурали информационе технологије. Карактеристичан је пример Машинског факултета у Београду који је увео студије под називом Информационе технологије у машинству. Или Машинског факултета у Крагујевцу, који је променио име у Факултет инжењерских наука, али почео да школује и инжењере рачунарства за које објективно није имао кадровске услове. Недостатак инжењера електронике и рачунарства у оном изворном значењу може се објаснити смањеном понудом одговарајућих послова у Србији. Али и великом потражњом програмера, где се већа за почетничке позиције добијају плате које су далеко изнад уобичајених примања за инжењере сличног искуства. Ако неко пажљиво чита овај текст може понешто да прочита и између редова. И поред тога проблем дефицита инжењера није тако једноставан да се може понудити једноставно решење. Пре неки дан од бившег студента добио сам линк на текст у коме се управо разматра ова проблематика, али на глобалном нивоу: https://9to5mac.com/…/global-chip-shortage-engineer…/. Можда понешто важи и за Србију. Понукани разматраном проблематиком на ТИМ Порталу смо отворили рубрику КАДРОВИ у којој желимо да се бавимо аспектима школовања одговарајућих инжењерских кадрова – по мери привреде у Србији. Али и стварања кадрова које ће да мењају ту исту привреду.

Siniša Ranđić

Пропуштене шансе

Blog

Екологија је постала један од камена међаша живота савременог човека. О проблемима са којима се човечанство суочава, кад је у питању очување животне средине може се нашироко писати. И увек ће бити оних који ће бити „за и против“. Овде се нећу бавити проблемом утицаја литијума на животну средину, односно загађења које доноси сагоревање фосилних горива. Покушаћу да нешто кажем о електронском отпаду и његовом збрињавању. Под електронским отпадом данас се пре свега подразумевају рачунари који се избацују из употребе. А у последње време и мобилни телефони и други тзв. мобилни уређаји.

Очекивано је да рачунари и мобилни уређаји заврше као отпад када дође до њиховог квара. Међутим, јако често ови уређаји постају отпад зато што њихови власници или корисници процене да су застарели или да више не одговарају њиховим потребама. Захваљујући томе велики број исправних рачуна бива отписан и послат у „старо гвожђе“. Томе се наравно радују трговци електронским отпадом, а и продавци нових рачунара. Јер ето прилике да се заради.

Истовремено инсистира се на тзв. дигитализацији послова, услуга, образовања, све до нивоа свакодневног живота. То подразумева да коришћење рачунара уз приступ Интернету буде доступно сваком грађанину. То значи да рачунар као уређај, опремљен са неопходним скупом програма буде на располагању потенцијалним корисницима. Свакако да се одмах поставља питање који су то неопходни програми. С друге стране рачунари, по својим хардверским карактеристикама треба да задовоље захтеве који проистичу из особина програма који на њима треба да се извршавају.

Иако ће то изгледати као дигресија на претходне ставове треба рећи да корисници у Србији пате од једног синдорма да на својим рачунарима инсталирају све и свашта. Кад да се држе оног гесла – „Злу не требало“. А у пракси се показује да највећи део тих програма никада и не користе. С друге стране рачунари се често користе за послове који међу собом често нису компатибилни. Једна од последица оваквог сваштарења у коришћењу рачунра за последицу има да се јако квалитетне конфигурације рачунара високих перформанси често користе за извршавање програма који уопште нису захтевни. И онда долазимо до предлога за размиљање. У противном може се причати о пропуштеним шансама.

Пре него што олако исправне, а потцењене рачунаре пошаљемо на „ђубриште“ ваљало би размотрити да они ипак остану у функцији. Пођимо од оних бизарних разлога – претворимо их у рачунаре на којима ће се извршавати нека од старијих верзија Microsoft Office пакета, нпр. Office 2003. Ја га и даље користим, јер ми се некако чини да је боље прилагођен кориснику. Или такви рачунари могу да послуже као хардверске платформе за учење програмирања. А одлично могу да послуже и као рачунари преко којих се коришћењем одговарајућег прегледача може „пловити“ Интернетом. Ово су само неке препоруке. А постоји још једна могућност да се ти рачунари искористе за подизање тзв. рачунарске писмености. Јер многе школе, поготову у мање развијеним срединама Србије кубуре са рачунарском опремом. Једноставно број рачунара, који деца могу да користе је недовољан да би она на адекватан начин постала део „дигиталног света“. Мислим да треба и те како размислити о овој могућности.

Siniša Ranđić