Екологија је постала један од камена међаша живота савременог човека. О проблемима са којима се човечанство суочава, кад је у питању очување животне средине може се нашироко писати. И увек ће бити оних који ће бити „за и против“. Овде се нећу бавити проблемом утицаја литијума на животну средину, односно загађења које доноси сагоревање фосилних горива. Покушаћу да нешто кажем о електронском отпаду и његовом збрињавању. Под електронским отпадом данас се пре свега подразумевају рачунари који се избацују из употребе. А у последње време и мобилни телефони и други тзв. мобилни уређаји.

Очекивано је да рачунари и мобилни уређаји заврше као отпад када дође до њиховог квара. Међутим, јако често ови уређаји постају отпад зато што њихови власници или корисници процене да су застарели или да више не одговарају њиховим потребама. Захваљујући томе велики број исправних рачуна бива отписан и послат у „старо гвожђе“. Томе се наравно радују трговци електронским отпадом, а и продавци нових рачунара. Јер ето прилике да се заради.

Истовремено инсистира се на тзв. дигитализацији послова, услуга, образовања, све до нивоа свакодневног живота. То подразумева да коришћење рачунара уз приступ Интернету буде доступно сваком грађанину. То значи да рачунар као уређај, опремљен са неопходним скупом програма буде на располагању потенцијалним корисницима. Свакако да се одмах поставља питање који су то неопходни програми. С друге стране рачунари, по својим хардверским карактеристикама треба да задовоље захтеве који проистичу из особина програма који на њима треба да се извршавају.

Иако ће то изгледати као дигресија на претходне ставове треба рећи да корисници у Србији пате од једног синдорма да на својим рачунарима инсталирају све и свашта. Кад да се држе оног гесла – „Злу не требало“. А у пракси се показује да највећи део тих програма никада и не користе. С друге стране рачунари се често користе за послове који међу собом често нису компатибилни. Једна од последица оваквог сваштарења у коришћењу рачунра за последицу има да се јако квалитетне конфигурације рачунара високих перформанси често користе за извршавање програма који уопште нису захтевни. И онда долазимо до предлога за размиљање. У противном може се причати о пропуштеним шансама.

Пре него што олако исправне, а потцењене рачунаре пошаљемо на „ђубриште“ ваљало би размотрити да они ипак остану у функцији. Пођимо од оних бизарних разлога – претворимо их у рачунаре на којима ће се извршавати нека од старијих верзија Microsoft Office пакета, нпр. Office 2003. Ја га и даље користим, јер ми се некако чини да је боље прилагођен кориснику. Или такви рачунари могу да послуже као хардверске платформе за учење програмирања. А одлично могу да послуже и као рачунари преко којих се коришћењем одговарајућег прегледача може „пловити“ Интернетом. Ово су само неке препоруке. А постоји још једна могућност да се ти рачунари искористе за подизање тзв. рачунарске писмености. Јер многе школе, поготову у мање развијеним срединама Србије кубуре са рачунарском опремом. Једноставно број рачунара, који деца могу да користе је недовољан да би она на адекватан начин постала део „дигиталног света“. Мислим да треба и те како размислити о овој могућности.