Од како је „Болоња“ закорачила у наше високо школство оно мало па мало дође у жижу интересовања јавности. Није увек разлог само образовање, већ и научно истраживачки рад. Који је тесно повезан са високошколским образовањем. Често пишем на ове теме. Јер сам цео свој радни век провео у истраживачкој области и високом образовању. Све време се трудим да не упадам у замку тзв. теорија завере. Пре сам склон да се ствари одвијају по оној библијској – „Пут до пакла је поплочан најбољим намерама“. Овде се то односи на прописе који регулишу рад поменуте две чврсто повезане области. Јасно је да такви прописи морају да постоје. Јер би у противном њихово деловање било a priori препуштено потенцијалном хаосу. Међутим, шта рећи када се систем и поред, често јасно дефинисаних правила нађе у хаосу.
Да би систем успешно функционисао морају бити дефинисана правила игре од врха до дна таквог система. А не само на појединим тачкама система. Како то игледа управо може да послужи високошколско образовање. Добри познаваоци ове материје сетиће се да је високо школство кренуло низбрдицом пре више од пола века. Тачније када се видело да привредна реформа из 1965. године не даје резултате. Један од излаза било је и ширење мреже високошколских институција. Као средства за амортизовање повећане незапослености. Истина не треба бити искључив. Јер су велики индустријски центри као Ниш и Крагујевац требало да добију одговарајуће образовне институције. Све би то било уреду да на прелазу миленијума није дошло до, слободно се може рећи, епидемије. Нико није водио рачуна да Србија нема довољан број потенцијалних студената. Па тако данас имамо два пута већи број места на факултетима и високим школама. Него што Србија има свршених средњошколаца.
Глава у песку
„Развој“ мреже високошколских установа ширио се некритички. Међутим, некритички су се уводили нови студијски програми. Окренутост ка студијама менаџмента и информационих технологија довела је до парадоксалне ситуације. А то је да скоро сваки факултет у Србији има студијске програме из ових области.
У сенци овог хаоса остао је процес развоја истраживачких и наставних кадрова. Оно што регулише ову област су одговарајући закони и правилници високошколских установа. У тим правилницима је таксативно дефинисано шта лице које се бира у одређено звање мора да задовољава. О појединим одредницама тог правилника може и треба да се дискутује. Јер су често базирана на помало застарелим претпоставкама. Нпр. узус да потенцијални наставник, при избору у виша звања треба да има објављен уџбеник. Данас је, на разне начине доступно много квалитетних уџбеника. Још један више, само да би се задовољила форма, а направили трошкови.
Извештај за избор у наставничко звање је уствари обична табела. Нећу понављати на шта ми она личи. Али иза свега се крије још један велики, можда пресудни проблем. У нашим условима формално задовољавање критеријума значи и сигуран избор у наставничко звање. Да ли некој високошколској институцији требају наставници у вишим звањима, мало кога интересује. Поготову што се, с правом претпоставља да они треба да буду носици истраживања и развоја млађих кадрова. Да ли је то тако то високошколске установе треба саме себи да одговоре. Или је нешто друго у питању?
