Заузет свакодневним обавезама, великим бројем часова и другим активностима скоро да нисам имао времена да размишљам о општој организацији наставе. А посебно у области рачунарства. То је посебно дошло до изражаја у последњих петнаестак година мога наставничког рада. А управо тада сам требало да пружим највећи допринос у тој области. Некако у то време дошло је и до мог пасивизирања у односу на уплив на дешавања на Факултету. Једноставно схватио сам да нисам на истој таласној дужини са већином чланова колектива. Тако да сам одлучио да не трошим непотребно енергију на нешто што није обећавало успех.
Можда је наслов ове секције помало и претенциозан, јер подразумева посматрање образовања на једном широком плану. Пуно тога не зависи од институције, а управо то може да маскира читав низ фактора, који су узроковани стањем локалне средине, дакле самог факултета. А управо многим активностима на нивоу саме високошколске установе, проблеми могу да буду превазиђени. И то без обзира на утицај фактора спољашње средине. Управо анализом тих могућих промена и активнсоти на локалном нивоу покушаћу да укажем како је могуће унапредити образовни процес, а при томе амортизовати и неповољне утицаје који долазе споља. Трудићу се да овај текст нема изглед просте критике конкретних институција. Иако ће при томе неминовно бити навођења лоших примера из праксе.
У Чачку, 12. мартa 2022. године
Синиша Ранђић
Неке чињенице о високошколском образовању
И поред доступних информација велика је вероватноћа да просветне власти у Србији немају целовиту слику о свим аспектима високошколског образовања. Сходно томе не може се очекивати од било ког појединца да буде у другачијем положају. Међутим, за очекивати је да универзитетски посленици, поготову они са великим искуством боље осећају било високошколске средине од бирократа из Министарства.
Ове године се навршава пола века од како сам сведок универзитетског живота. Од чега сам скоро две трећине провео као наставник. То ми даје за право да многим стварима говорим са позиције ауторитета. Поготову што сам се све те године трудио да живим животом институције којој сам припадао. И као студент и као наставник. Зато ћу покушати да наведем неке чињенице које обележавају високошколско образовање у последњих пола века.
- Пре пола века, тачније 1972. године у Србији су постојала 4 државна универзитета (Београд, Нови Сад, Ниш и Приштина). Нешто касније формиран је Универзитет у Крагујевцу, а 2006. године и Универзитет у Новом Пазару. Поред наведених универзитета у државном власништву су још и Универзитет уметности у Београду и Универзитет Одбране, такође у Београду.
- Са изузетком Универзитета у Новом Пазару, који функционише као интегрисана институција сви остали универзитети су асоцијације самосталних факултета. У том погледу није се практично ништа променило у протеклих пола века.
- Пред крај прошлог века и почетком овога дошло је до формирања читавог низа приватних универзитета. Закон о високом образовању не дозвољава постојање самосталних факултета. Због тога су приватни факултети морали да се удружују у универзитете. Па су они често још лабавија асоцијација факултета, него што су то државни универзитети.
- Финансирање државних универзитета се врши из Буџета Републике Србије. Међутим, законом је омогућено да државни факултети уписују и студенте које се самофинансирају. Студирање на приватним универзитетима је искључиво самофинансирајуће.
- На прелазу векова дошло је до промена у образовној структури на факултетима у Србији. Број високошколских институција се значајно повећао, што је утицало на повећање конкурентности међу њима. Да би привукли што већи број студената факултети су почели да отварају смерове који су код младе популације у то време постали популарни. То су пре свега биле студије информатике и менаџмента. Овај тренд је ишао дотле да су се исти смерови уводили на различитим факултетима у оквиру истог универзитета. Такође, дошло је до умножавања факултета који су школовали студенте из истих области у оквиру истог универзитета.
- Увођење нових, тзв. атрактивних смерова дошло је до разуђивања образовне делатности на многим факултетима. На тај начин они су постајали нека врста „малих универзитета“. Овај тренд ће значајно утицати на појаву проблема на плану наставног кадра. Да се не би повећавао број наставника долазило је до појаве да некомпетентни наставници предају предмет који су веома важни за поједине струке.
- Законом о високом образовању из 2005. године озваничен је прелазак на високошколско образовање по узусима тзв. Болоњске декларације. Нажалост био је то један исхитрен потез, који већ сада има далекосежне последице на квалитет високошколског образовања.
- Економски проблеми и технолошко стање и потребе привреде за кадровима нису адекватно испраћени од стране високошколских институција. Велики проблем је направила инфлација стручњака са највишим академским звањима за којима реално нису постајале потребе. Поготову што су у највећој мери они одшколовани кроз пројекте и истраживања чија је оправданост у најмању руку упитна.
- Једна од ствари која се није мењала током последњих пет деценије је структура наставе и начин њеног извођења. Као и некада и сада се настава одвија по принципу предавања – вежбе. Где су вежбе ако се задржимо само код техничких факултета, најчешће аудиторне. За њихово извођење задужени су асистенти, који се сада бирају из редова студената докторских студија. Ово у великој мери одступа од праксе развијеног света.
- Иако од 2007. године постоји процес акредитације образовне делатности универзитета и факултета он се није показао као делотворан. Иако би акредитационе комисије то требале да учине оне најчешће не санкционишу неконзистентност наставних планова и програма и компетентност наставника који треба их реализују.
Овде је наведен само део чињеница који одсликава стање високошколског образовања у Србији. И то пре свега оног које спада у тзв. академско образовање у оквиру кога се стварају услови да студенти стигну до највишег академског звања доктора наука. Поред њега постоје и тзв. струковне студије, које треба да школују стручњаке ближе пракси и са могућношћу бржег укључивања у радне процесе. Такво образовање је углавном резервисано за високе школе струковних студија. Оне су раније биле самосталне институције, али су најновијим Законом груписане у асоцијације које личе на универзитете, али се називају Академије струковних студија.
Како је димензионисано високо школство
Одавно се поставља питање да ли Србији треба оволики број универзитета и високих школа. Полазећи од става да образовања никад није доста многи ће рећи да такво питање не сме ни да се поставља. Да чак треба размишљати да број високошколских установа чак треба и повећати. Међутим, овде треба навести неке статистичке податке. У последњих петнаест година у Србији се рађало између 62000 и 70000 деце. Највише је рођено 2009. године 70299, а најмање 2020. године 61693. У школској 2019/20. години средњу школу у Србији је завршило 61414 ученика. Oд тог броја 85,1% је завршио четворогодишњу средњу школу, а 14,9% трогодишњу. Oд тог броја школску 2020/21. годину на факултет и високе школе уписало је 47823 студента. И то 24700 на терет буџета, а 23057 као самофинансирајући студенти. Покушано је да се нађе колике су укупне уписне квоте за факултете и високе школе, али је тај податак остао непознат. Разлика између одобрених квота и броја уписаних студената била би први корак ка утврђивању рационалности високошколског образовања у Србији.
Нерационалности високошколског образовања
Други извор нерационалности на високошколским установама у Србији представља њихова организација. Пошто су факултети самосталне институције оне се старају да обезбеде све потребне ресурсе за обављање делатности. Ту се пре свега мисли на наставне кадрове и материјалне ресурсе. Последица таквог приступа је редунданса у погледу кадрова. То је највидљивије када је у питању настава из природних наука и општеобразовних предмета.
Посебно је то изражено на техничким факултетима. Пре пола века на Електротехничком факултету је кружила следећа анегдота – „У Београду постоји један Природно – математички факултет и један неприродно математички факултет – Електротехнички факултет“. Добри познаваоци прилика знају о чему се ради. У то време Катедра за мартематику на Електротехничком факултету је била изузетно јака тако да су на Факултету брањени и докторати из области математике. Међутим, на већини техничких факултета у Србији постоје катедре за математику са више чланова. Међутим, ти наставници једноставно у истраживачком смислу не функционишу у својој средини. Због тога су по правилу да сарађују са наставницима ван факултета или покушавају да самостално постижу одређене резултате.
Слична ситуација постоји и из општеобразовних предмета. Последица такве ситуације је да се смањују могућности за запошљавање наставника из области која је матична за одређени факултет. Зато уместо да на техничким факултетима наставу изводе наставници са математиких факултета запошљавају се властити наставници. Тако да се дешава да на истом универзитету постоји више наставника из неких области (математика, физика, хемија, социологија, страни језици, …) него што је то реално потребно. Да се ствари могу другачије организовати показује пример Факултета инжењерских наука из Крагујевца, на коме су математику предавали наставници са Природно – математичког факултета. Слично се дешава и са лабораторијама, углавном из наведених области. Због потребе наставе оне се оснивају на свим факултетима, али нису довољно искоришћене. Једна од последица редундовања наставника и материјалних средстава је увођење непотребних предмета да би се обезбедило адекватно оптерећење наставника. Или се тим наставницима додељују извођење наставе из предмета за које нису компетентни.
Ко је крив?
Oпадање квалитета високошколског образовања представља озбиљан проблем у Србији. Иако су слабости уочене и раније до њиховог пуног изражаја дошло је са транзицијом из социјалистичког у капиталистичко друштво. Наравно томе су значајно допринели и догађаји који су се одигравали на простору бивше Југославије током последње деценије прошлог века. С једне стране привреда, која је била начета кризом током девете деценије пролог века у великој мери је девастирана. Због санкција у првој половини деведесетих година многи велики индустријски субјекти су престали са радом или су таворили. Земља је осиромашила, а све то је пратила незапамћена инфлација током 1993. године. С друге стране образовне институције се нису понашале у складу са условима у којима су функционисале. Поготову што држава, свесна да не може да обезбеди каве такве услове за рад факултета препустила је иницијативу образовним институцијама.
Замирањем опривредних активности постојала је опасност да се повећа број незапослених. У таквим условима високошколске установе су биле добар вентил за ублажавање таквог стања. Поготову што је постојало слично искуство с краја шесдесетих година, када је дошло до неуспеха привредне реформе из 1965. године. Зато је држава факултетима омогућила повећање броја студената који се могу уписати. А такође је дошло и до ширења делатности факултета увођењем нових смерова. Прави негативни ефекти таквог приступа осетиће се тек на прелазу векова и почетком XXI века. А нарочито са појавом приватних образовних институција. С обзиром да су били институције које су се искључиво самофинансирале приватни факултети су водили рачуна о пролазности студената, што је некада неминовно водило снижавању критеријума.
У таквим условима државни факултети су се осетили угроженим. Уместо да сачувају место у образовном систему кроз квалитет наставника и наставног процеса и сами су подлегили општој атмосфери. Али су се свим силама трудили да за лоше стање у високошколском образовању окриве приватне институције. Почетком века дошло је до додатног либерализовања високошколског образовања што је створило услове да се често некритички факултети развијају кроз увођење нових студијских програма. При чему су ти нови програми значајно одступали од делатности на којој су се до тада развијали факултети. У то време је и државним факултетима омогућено да школују студенте на бази самофинансирања. Захваљујући томе увођени су углавном тзв. атрактивни студијски програми, као што је мнаџмент и информатика. То је факултетима који су се осмелили на такву политику у првој деценији новог века донело прилично велику финансијску корист.
Сви задовољни
Финансирање високошколских установа у Србији одвија се по два основа – образовном и научно истраживачком. Државни универзитети из буџета добијају средства којима се финансира њихова образовна делатност. Критеријум за финансирање је број студената. Начаелно ради се о броју студената које факултети могу да упишу у складу са добијеном акредитацијом. Треба обратити пажњу да се финансирање врши на нивоу факултета тако да се ту појављују први елементи нерационалности. Иако је Законом дефинисано колико треба да буде оптерећење наставника оно у пракси варира у значајној мери. Тако, може да се деси да неки наставници буду оптерећени више него што је дозвољено. Али има и случајева да су неки наставници недовољно оптерећени. Да су универзитети интегрисане институције могло би се остварити боље искоришћење кадрова. А и створиле би се респектабилније истраживачке групе у различитим областима науке.
Као што је речено основни критеријум за финансирање образовне делатности је број уписаних студената. Због тога је факултетима најважније да сваке године упишу број студената који им је дозољен акредитацијом. С обзиром да се мора обезбедити финансирање наставника потребних да се организује настава Министарство не реагује одмах ако факултети не упишу све предвиђене студенте. О томе се начелно води рачуна код поновне акредитације, која се сада врши у интервалима од седам година. Међутим, ни тада се не предузимају радикалне мере, јер би то потенцијално значило и затврање неких факултета. Оно што је већи броблем је што се не води рачуна колики је број од уписан студената прешао у наредне године. Односно који проценат уписаних студената у прву годину заврши студије у предвиђеном року.
Што се тиче финансирања по основу научно истраживачког рада оно се одвија паралелно. Међутим, практично не постоји директна веза између два поменута сегмента финансирања високошколских институција. Напредовање у наставничким звањима условљено је резултатима научно истраживачког рада. Факултети најчешће улитимативно унапређују своје наставнике на бази минимално остварених научно истраживачких резултата иако објективно не постоје потребе за наставницима у вишим звањима. То додатно повећава трошкове високог образовања иако се реално не повећава квалитет образовања које одговарајуће институције нуде.
Више од игре
Повећање броја високошколских институција у Србији није дoнелo очекивано повећање конкурентности. Факултети са традицијом, поготову они са Београдског универзитета и даље су привлачили најбоље ђаке. Међутим, ширењу мреже факултета погодовала је друштвено – економска ситуација у којој се Србија нашла на крају XX века. Транзиција социјалистичке у капиталистичку привреду довела је до пропадања читавог низа привредних субјеката. То је довело до смањивања броја радних места и сужавање простора за запошљавање. Један од начина за смањивање броја незапослених је нађен у повећању броја студената. Санкције које су Србији уведене 1992. године и економске проблеме са којима се држава суочавала утицале су на одлуку о могућности оснивања приватних високошколских институција. Што се тиче државних факултета њима је омогућено да уводе нове студијске програме. Често доста дивергентне у односу на постојеће образовне смерове.
Пошто је крајем осамдесетих година почело са увођењем информатике и у основне школе појавио се проблем кадрова који би ту наставу изводио. Због тога је образовање тзв. информатичара постало опредељење многих факултета. Чак и неких који су имали високу репутацију у својим основним образовним профилима. С друге стране транзиција је на неки начин декларативно отворила проблем руководећих кадрова у привреди. Јер се сматрало да је дотадшњи концепт руковођења био један од узорка проблема у привреди. Зато је сада требало школовати менаџере, који ће све то да поправе. С обзиром на захтеве које је настава у области менаџмента требала да испуни, највећи број приватних факултета се управо основао око одговарајућијих студијских програма. Уочавајући велико интересовање за студије менаџмента и државни факултети су почели да своју образовну делатност шире ка овој врсти студија. Томе је додатно погодовала чињеница да је државним факултетима дозвољено да уписују тзв. самофинансирајуће/суфинансирајуће студенте.
Исто то само мало другачије
Разуђивањем образовне делатности многи факултети су почели да прерастају у прилично хетерогене институције. То се по правилу дешавало код мањих факултета, поготову оних у унтрашњости, код којих је долазило до опадања интересовања за дотадашње студијске програме. Зато се увођењем нових студијских програма покушавало да се привуку студенти и практично оправда даље постојање. Као што је већ речено углавном су ти нови смерови били везани за информатику и менаџмент. А додатни аргумент је био да се увођењем нових смерова неће бити потребно запођшљавање нових наставника и сарадника. Међутим, у пракси то неће баш бити лако изводљиво. Не само што је дошло до потребе да се запошљавају нови наставници, већ је дошло до појаве да поједине предмете предају некомпетентни наставници.
Последице ширења делатности факултета ће посебно доћи до изражаја после увођења процеса акредитације. До тада се интерно ипак водило рачуна о компетентности наставника. Акредитација је значила добијање сагласности да се образовна делатност реализује, према предложеним наставним плановима и програмима и са датим наставницима. На тај начин држава је преко одговарајућег акредитационог тела верификовала стање на факултетима. И сходно томе факултети су били ослобођени одговорности за лоше ствари које су се дешавале у процесу образовања на њима. Једноставно процес акредитације није био довољно строг. Тиме је акредитације изгубила своју сврху. Овде треба констатовати да ни рецензентски тимови који су носили процес акредитације врло често су били састављени од некомпетентних лица.
Наставиће се …