О будућности образовања говори се свакодневно. А опет као да смо сваким даном даље од те будућности. По правилу будућност образовања везујемо за оно што се дешава у свету. Све се лепо констатује, чак се донесу и неки закључци. А онда време иде даље. И та будућност о којој размишљамо постане само још даља.
Нажалост када размишљамо о будућности образовања увек нам промакне оно најважније. Шта ми заправо хоћемо, кад је образовање у питању. И за какво друштво ми желимо да образујемо наше будуће кадрове.
Протекле су више од три деценије у којима се спроводи транзиција социјалистичке у капиталистичку привреде. За то време се значајно променила структура наше привреде. Она је већ током осадесетих година осетно почела да тависи од страних технологија. Можда је тај процес једини завршен у транзицији која траје. Зато се поставља питање да ли нам је потребан исти број развојних стручњака, као некада. Односно да ли имамо квалитетне наставнике који могу да школују такве кадрове. Мора се констатовати да је број наставника са знањима стеченим у пракси, све мањи. То значи да објективно не постоје услови да се школују кадрови са већим степеном практичних знања. А то је један од постулата тзв. Болоњског процеса. Који представља мантру којом се по правилу брани актуелно стање високошколског образовања.
Овде су грубо набројани неки елементи о којима треба размишљати код пројектовања будућности образовања. Нажалост тим проблемима се најмање баве они који су позвани за то. Пре свега Министарство просвете. При томе није довољно бавити се само материјалном страном образовања. Потребно је водити рачуна како се материјална основа користи, шта се и како учи.
О свему помало
Наслов одражава сложеност образовног процеса који се састоји из основна три нивоа: основно, средње и високо образовање. Оно што уоквирује поменута три нивоа је тзв. целоживотно образовање. Јер човек се учи док је жив. Поготову се то односи на тзв. стручна знања. Која су потребна да би се обављали послови на којима је појединац конкретно ангажован. Потреба за целоживотним образовањем је узрокована технолошким променама. Али и цивилизацијским променама које су утицале на укупне друштвене промене и начин живљена.
На почетку сам мислио да ова размишљања посветим искључиво високошколском образовању. Међутим, стање у основном и средњем образовању последњих деценија утицало је да треба размислити и о њиховој будућности. Расположивост савремених средстава, пре свега рачунара, утицала је да човек све више почиње да се ослања на њих. Па и да зависи од њихове расположивости. Чак и онда када за то не постоји прека потреба. Претерано ослањање на помоћна средства је један од узрока смањене функционалне писмености данашњих основаца. Постоји бојазан да ће се то додатно погоршати коришћењем система на бази вештачке интелигенције. Због тога основно и средње образовање могу у будућности постати велика уска грла образовног процеса. Због тога је неопходно још овог тренутка кренути са тражењем најбољих решења. Практично сваки дан кашњења може да буде пресудан.