Када дође до енергетске кризе прво нам се наметне мањак произведене енергије и њена цена. Некако потрошња и губици остају у другом плану. Ако посматрамо потрошњу са нивоа појединца онда нам је енергија потребна за грејање, транспорт и рад електричних уређаја. За очекивати је да постоје биланси произведене и потрошене енергије. Ако се то посматра на нивоу једне државе онда евентуални мањак енергије, која се произведе, мора да буде надокнађен увозом. Наравно највећи проблем представљају фосилна горива. Јер она нису подједнако распрострањена. Тако да су неке државе у потпуности завине од увоза, нафте или гаса, а неке и угља. Док су неке земље велики извозници и по том основу остварују велике приходе.
Ограниченост резерви фосилних горива и њихова неравномерна територијална распрострањеност су један од главних генератора енергетских криза. Земље извозници имају у рукама два инструмента којима утичу на енергетску стабилност света: цену и ембарго. Нафта није само енергетски извор, већ и сировина за многе друге производе. Због тога поремећаји у снабдевању нафтом имају додатне негативне економске и привредне ефекте. Утицај нафте и природног гаса се можда највише одражава на транспорт с обзиром на распрострањеност превозних средстава која их користе.
Посебну пажњу захтева питање електричне енергије. Јер целокупна цивилизација данас функционише захваљујући уређајима који за свој рад троше овај најплеменитији вид енергије. С друге стране електрична енергија се још увек користи за потребе грејања. То додатно наглашава проблем њеног дефицита. Такође, не сме се заборавити на све већи број возила које користе електричну енергију. Због чега њена потрошња све више расте. Земље које не производе довољно електричне енергије такође морају да је увозе. С правом се поставља питање да ли постоји могућност да се потрошња енергије рационализује. А да то не утиче на привредне активности и квалитет живота.