Чињеница је да се од савременог образовања очекује већи динамизам него што је то било у прошлости. Томе је највише допринео изузетно буран технолошки развој. Нове технологије, аутоматизација радних процеса или чак примена вештачке интелигенције захтевају човека са новим знањима. Једноставно боље прилагођеног пословима којима ће да се бави. Нажалост све то помало теоријски звучи. Јер ако се окренемо око себе може се видети да велики број људи ради послове без одговарајућег образовања. И то чак послове за које би се очекивало да је то немогуће. Зато сми већ на почетку дошли до проблема који нас удаљава од основне теме – дуално образовање.
Поменути проблем намеће питање да ли наша економија и привреда прате светске токове. Или смо се током транзиције, која траје морали прилагодити ономе што нам свет нуди. Биће да је ово друго у питању. Узроци томе нису само у транзиционом периоду и глобализацији светске економије. Југосавија је после Другог светског рата изашла са разрушеном привредом. С друге стране била је то превасходно пољопривредна земља, коју је требало додатно индустријализовати. У почетку је све то рађено уз помоћ и по моделу Совјетског Савеза. Међутим, брзо је дошло до разлаза са тзв. „источним блоком“ и Југославија је морала да тражи сопствени пут привредног развоја. Иако смо билим отпадници од „социјалистичког лагера“ за капиталистички запад смо ипак били с оне стране гвоздене завесе.
Све има свој крај
Иако је било помоћи од земаља запада, пре свега САД, Југославија је морала да се ослони на сопствене снаге. Нажалост, крајем педесетих година привреда је почела да посустаје. Пре свега није било капитала за даљи развој сопстевних технологија. То је значило да смо морали да се све више оријентишемо на туђе технологије. Они старији сетиће се да смо почели да производимо разне уређаје по страним лиценцама. Електронска индустрија из Ниша телевизоре по лиценци холандског Филипса. Слобода из Чачка, усисиваче по лиценци немачког Прогреса. Обод са Цетиња фрижидере по лиценци италијанског Игниса. А најпре Црвена застава је почела да производи чувеног „Фићу“ по лиценци Фиата.
Али и почетак
За Југославију је то значило долазак новог времена. Уместо инжењера који ће бити носиоци сопственог развоја требали су нам другачији стручњаци. Требали су нам инжењери који ће да прихвате ове стране технологије и да на бази њих праве машине или читаве систем. Зато су почеле да се оснивају тзв. Више школе. Прва таква школа је основана у Марибору. А после ње 1960. године са радом је почела и Виша техничка школа у Чачку. Имала је електро, машински, грађевински и хемијски одсек. Познаваоци тадашњих прилика у Чачку сетиће се да је то одговарало пресеку привредних активности на овим просторима. „Слобода“ и „Цер“ су производили електро – машинске уређаје. „ФРА“ је била металска индустрија, а у Чачку је постојала и хемијска индистрија.
Управо на овом месту долазимо до теме овог текста. Поред свршених средњошколаца, који су започињали студије на овој школи је студирао и велики број радника чачанских предузећа. Пре свега били су то искусни техничари, који су често били носиоци послова у производњи. Ново време је тражилои да на њиховим местима раде инжењери. Постојање Више школе била је прилика за њихово дошколовавање. При томе су они пролазили кроз својеврсно дуално образовање. Школа им је обезбеђивала потребну теоријску основу. Која у су они могли да непосредно провере на свом радном месту. Али истовремено и да примене у пракси мењајући и унапређујући постојеће технолошке поступке.
Путеви су посути добрим намерама
Нажалост, привредна реформа из 1965. године није донела очекиване резултате. Један од сурогата који су понуђени као одговор било је појачано високошколско образовање. С правом се очекивало да ће школованији грађани донети бољитак. Пре свега да ће знање подићи продуктивност, а тиме и конкурентнос југословенске привреде. Очекивања ипак нису испуњена. Али се надања нису умањила. Поред већ постојећих универзитетских центара факултети су почели да ничу и у унутрашњости. Уместо да се тиме реше проблеми почели су да се јављају нови. Али то је тема за неку другу причу.
Овде ћемо направити временски скок и указати на тенденције којима као да се враћамо на већ виђена времена. Транзиција, која још увек траје донела је реструктуирање српске привреде. Већина великих привредних субјеката који су представљали окосницу домаће економије нестала је. Уместо њих водећи привредни субјекти су фирме које су у власништву страног капитала. Углавном ради се о производним погонима. Развојни центри се углавном налазе у матичним земљама. То значи да потреба за високобразовним кадром није претерано велика. Фирмама које доминирају у привреди Србије највише требају стручњаци који ће најдиректније да одговре њиховим конкретним потребама. у таквим условима образовање које се стиче на нашим факултетима је често сувишно.
Шта се иза брда ваља
Алтернативу академском високошколском образовању представљају струковне студије. То је савремена замена за некадашње више образовање. На неки начин струковне студије су мера која задовољава потребе данашњих послодаваца. Управо овој врсти студија се нуди варијанта, коју зовемо – дуално образовање. Нисам сигуран да је симбиоза образовних институција и привредних субјекта око ове врсте студија могућа на дуже време. Високошколске институције су сигурно заинтересоване за овај вид образовања. Дуално образовање им једноставно нуди перспективу институционалног опстанка. Међутим, интерес привреде је врло упитан и одржив на кратак рок. Приватне компаније су евентуално заинтересоване да финансирају школовање одређеног броја стручњака потребних за њихово функционоисање. Међутим, поставља се питање колико су спремне да учествују у финансирању дуалног образовања изван њихових потреба. У том случају опредељења високошколских установа лако могу да остану мртво слово на папиру.
Новим ветровима у високошколском образовању се показује да смо или заборавили или нисмо ни знали шта је Болоњска декларација. Један од њених постулата је школовање стручњака са што практичнијим знањима. Зато не треба „откривати“ предности дуалног образовања. Једноставно треба комплетно образовање променити. Пре свега са аспекта његове корелације са стварним потребама привреде и економије. Мора да се промени философија у којој факултети образују оно што њихови наставници занају и хоће да предају.