Синоћна утакмица са Бразилом је показала како лако прелазимо пут од сјаја до беде. Тачније од превеликих надања до разочарања. Наравно фудбал је округао, а са друге стране су били Бразилци тако да је све то ипак игра. И нема места посипању пепелом. Али постоји у животу много тога битнијег од најважније споредне ствари на свету. Где нема места импровизацијама. Одавно је познато да код нас свако мисли да може да буде фудбалски селектор и политичар. Међутим, доступност информацијама коју је обезбедио Интернет учинила је да се те области прошире. Сада се могу срести ad hoc стручњаци чак и специфичним областима науке, где је потребно огромно знање. Када се доведе у сумњу мишљење таквих стручњака чека нас лаконски одговор – „Нашао сам то на Интернету“. Поставља се питање где су они стручњаци, зашто се њихов глас не чује? Макар звучао као вапај жеднога у пустињи.

Уместо тога стручњаци се све више затварају у неки свој свет. У коме почињу та се такмиче сами са собом и на тај начин дистанцирају од реалног окружења. То помало личи на оно фудбалско „прескакање средине терена“. Јер реалност од које сви живе остаје помало у сенци понеке изгледне шансе. А која је плод чисто статистичких закона. У савременој Србији појам науке, као највишег исказа стручности, практично је везан за универзитетске средине. Додуше још увек има понеки научни институт, као реликт некадашењег приступа научно истраживачкој делатности.

Нажалост развој, бар у домаћим индустријским фирмама као да је протеран. Због тога нема двосмерног пута кадрова између факултета и привреде. Последица је да стручњаци, који се формирају у универзитетским срединама своју каријеру углавном све више ту и завршавају. С друге стране нема прилива искусних стручњака из привреде на факултете. Тако да су студенти све мање у прилици да се упознају са знањима из праксе. Узуси за вредновање резултата научно истраживачког рада се најчешће своде на пребројавање објављених радова. То по правилу води да се истраживачка делатност одвија по принципу „наука ради науке“. Резултат тога је да изостаје трансфер технологије из истраживачког сектора у индустрију. Јер истраживања која се спроводе на универзитетима практично не стварају нове технологије.

Овде је указано само на врх леденог брега који чине проблеми везани за научно истраживачки рад и практичну проверу његових резултата. Крајње је време да се реално сагледају истраживачки потенцијали Србије и њихова корелација са индустријом. Повећавање броја истраживача неминовно захтева додатна средства за њихов рад. Истовремено домаћа привреда ће и даље бити осуђена на куповање туђих решења и лиценци. А то у суми само повећава потребна средства. Којих, бојим се нема. Зато треба наћи начин да истраживачи својим резултатима помогну привреди. У противном ћемо само имати виртуелну стварност. Велике „научне“ домете, који ће нас позиционирати на разним белосветским листама. А привреда ће зависити од милости иностраних инвеститора.