У доба изазова

Blog

Током рада на Факултету техничких наука често сам јавно постављао питање – „Куд плови овај брод“? Питање није било реторичко, јер је иза њега стајало моје размишљање везано за струке за које требамо да школујемо инжењере. Нажалост ако погледамо шта се дешвало у последњих четврт века лако ћемо уочити да су све промене у образовној делатности углавном биле мотивисане привлачењем што већег броја студената. „Шта ту има лоше“, рећи ће већина, не размишљајући о начину на који се то остваривало. Јер у том периоду Факултет је доживео такорећи два бума у привлачењу студената. А они су везани за увођење школовања инжењера у области индустријског менаџмента и информационих технологија. Нажалост такав приступ није само спцификум Факултета техничких наука. Скоро да нема факултета у Србији који није увео на неки начин студије у области менаџмента и информационих технологија.

При томе се није много размишљало да ли ће ти кадрови имати своје место у привреди Србије. Циљ је био привући што већи број студената, убеђујући их да су студије на њима прави избор. А где ће радити, о томе ћемо размишљати кад за то дође време, тј. кад се студије окончају. Уосталом тада нек се свако сам сналази. Таквој атмосфери је у великој мери кумовала и држава, јер се студирањем у одређеној мери смањивао број незапослених. То што ће се ефективно повећавати број незапослених људи са високим образовањем. Опет ћемо о томе размишљати када дође време.

Моје размишљање нема за циљ да критикује постојеће стање, јер је оно евидентно и само недобронамеран човек може да жмури пред том чињеницом. Желим да укажем на један други проблем са којим ћемо се убрзо и јавно суочити. Јер се о њему у реалном свету, дакле у пракси већ озбиљно размишља. А то је – да ли у Србији постоји довољна продукција квалитетних инжењера. Уз мали додатак – да ли у Србији постоје и довољно квалитетни наставници који могу да одшколују квалитетне инжењере. Јер чињеница је да на факултетима наставничке позиције све ређе заузимају људи који су непосредна стручна знања стекли у привреди. Такође, упитна је и компетентност наставника с обзиром на области из којих су реално стекли академска звања и области у којима делују као предавачи.

Изазов пред којим ће се Србија евидентно суочити везан је за број квалитетних инжењера који могу да нађу посао у тзв. високотехнолошким фирмама које се у све већем броју појаљују код нас. У потрази за квалитетним инжењерима, којих једноставно нема у потребном броју дошло је до скока зарада. Наравно, рећиће се да је то добро. Али ако у дужем временском периоду не буде довољно квалитетних инжењера фирме ће почети да траже неке нове просторе које то могу да обезбеде. А онда нас лако може снаћи она јеврејска изрека – „Дабогда имао, па немао“. Није тешко схватити шта то значи.

Siniša Ranđić

Imamo li šansu?

Blog

Sa početkom tranzicije iz tzv. socijalističke u kapitalističku privredu započeti su različiti procesi, od kojih mnogi još uvek nisu završeni. Svi su oni imali zajedničku pretpostavku da prethodni društveni poredak nije bio dobar i da ga treba zameniti novim koji se pokazao uspešnijim. Tridesetak godina koliko traje pomenuta tranzicija su sasvim dovoljan period da se pokuša naparviti poređenje prošlosti i sadašnjosti. Pažljivi hroničari vremena su svedoci svakodnevnih ukrštanja kopalja u toj utakmici oko toga šta je bilo i dali je bilo bolje nekada ili sada. Nemam nameru da se upuštam u to jalovo nadmetanje. Jer jednim delom je ono krivo što naš proces tranzicije traje predugo. Pogotovu što je u proteklih trideset godina svet napravio ogroman tehnološki iskorak koji je značajno promenio odnose i unutar samog kapitalističkog sveta. Iako to mnogi neće priznati Srbija je izgubila i onaj delić učešća u razvoju visokih tehnologija koji smo do tada imali. Postali smo praktično samo korisnici tih tzv. visokih tehnologija i to ne svih. Na to i nismo baš mogli previše da utičemo. Ali gubitak akumuliranog znanja i iskustva mogli smo da izbegnemo.

U „obračunu“ sa prethodnim društveno – ekonomskim sistemom najviše je stradalo znanje i iskustvo stručnjaka koji su bili nosioci dotadašnjih privrednih i razvojnih aktivnosti. Tranzicioni tok nije obezbedio kontinuitet u pogledu očuvanja do tada stečenog znanja i iskustva i u značajnoj meri ono je nepovratno izgubljeno. Srećom, nisu se svi ljudi predali i prepustili stihiji događaja. Mnogi su i u ovim smutnim vremenima našli snage da očuvaju svoje znanje, unaprede ga u skladu sa tehnološkim napretkom i udruže sa stečenim iskustvom. I krenu dalje. Pored mladosti od koje ova zemlja najviše očekuje možda takvima treba pružiti šansu.

Siniša Ranđić

Књига или ништа

Blog

Од како је „Болоња“ закорачила у наше високо школство оно мало па мало дође у жижу интересовања јавности. Није увек разлог само образовање, већ и научно истраживачки рад. Који је тесно повезан са високошколским образовањем. Често пишем на ове теме. Јер сам цео свој радни век провео у истраживачкој области и високом образовању. Све време се трудим да не упадам у замку тзв. теорија завере. Пре сам склон да се ствари одвијају по оној библијској – „Пут до пакла је поплочан најбољим намерама“. Овде се то односи на прописе који регулишу рад поменуте две чврсто повезане области. Јасно је да такви прописи морају да постоје. Јер би у противном њихово деловање било a priori препуштено потенцијалном хаосу. Међутим, шта рећи када се систем и поред, често јасно дефинисаних правила нађе у хаосу.

Да би систем успешно функционисао морају бити дефинисана правила игре од врха до дна таквог система. А не само на појединим тачкама система. Како то игледа управо може да послужи високошколско образовање. Добри познаваоци ове материје сетиће се да је високо школство кренуло низбрдицом пре више од пола века. Тачније када се видело да привредна реформа из 1965. године не даје резултате. Један од излаза било је и ширење мреже високошколских институција. Као средства за амортизовање повећане незапослености. Истина не треба бити искључив. Јер су велики индустријски центри као Ниш и Крагујевац требало да добију одговарајуће образовне институције. Све би то било уреду да на прелазу миленијума није дошло до, слободно се може рећи, епидемије. Нико није водио рачуна да Србија нема довољан број потенцијалних студената. Па тако данас имамо два пута већи број места на факултетима и високим школама. Него што Србија има свршених средњошколаца.

Глава у песку

„Развој“ мреже високошколских установа ширио се некритички. Међутим, некритички су се уводили нови студијски програми. Окренутост ка студијама менаџмента и информационих технологија довела је до парадоксалне ситуације. А то је да скоро сваки факултет у Србији има студијске програме из ових области.

У сенци овог хаоса остао је процес развоја истраживачких и наставних кадрова. Оно што регулише ову област су одговарајући закони и правилници високошколских установа. У тим правилницима је таксативно дефинисано шта лице које се бира у одређено звање мора да задовољава. О појединим одредницама тог правилника може и треба да се дискутује. Јер су често базирана на помало застарелим претпоставкама. Нпр. узус да потенцијални наставник, при избору у виша звања треба да има објављен уџбеник. Данас је, на разне начине доступно много квалитетних уџбеника. Још један више, само да би се задовољила форма, а направили трошкови.

Извештај за избор у наставничко звање је уствари обична табела. Нећу понављати на шта ми она личи. Али иза свега се крије још један велики, можда пресудни проблем. У нашим условима формално задовољавање критеријума значи и сигуран избор у наставничко звање. Да ли некој високошколској институцији требају наставници у вишим звањима, мало кога интересује. Поготову што се, с правом претпоставља да они треба да буду носици истраживања и развоја млађих кадрова. Да ли је то тако то високошколске установе треба саме себи да одговоре. Или је нешто друго у питању?

Siniša Ranđić

У магли

Blog

Некад се говорило – „Папир трпи свашта“. Данас би се ова изрека могла проширити на телевизију и Интернет. Не помињем друге медије, јер су ова два данас мерило свега што смо у прилици да чујемо и сазнамо. Количина информација која нам се данас сервира, о свему и свачему је огромна. Толико велика да се у њој осећамо као гуске у магли. Посебно је у том погледу значајно постојање Интернета. Тачније програма који омогућавају пласирање и размену информација. Условна скривеност извора информација омогућила је најширој популацији корисника да изнесе своје мишљење о свему и свачему. При томе се најчешће не размишља какав ће ефекат та информација имати на окружење.

Посебно је опасно, што овај релативно либерални приступ омогућава да се пласирају непроверене. А често и лажне информације. При томе они који их шире често не осећају никакву одговорност за ефекте које ће информације направити. А постоје и случајеви када се нешто намерно пласира. Јер треба изазвати недоумице код мањег или већег броја корисника медија. Они који схватају погубност оваквог ширења (дез)информација често остају у дилеми. Да ли нешто демантовати или прећутати и игнорисати. Нажалост и један и други приступ могу да учине да информативна магла у којој ћемо тумарати постане још гушћа. Море информација у коме свакодневно пловимо представља изазов и за оне селективне. Односно оне који покушавају да рационално саобразе све са чим се на информативном плану суочавају.

Проблем прети да се додатно закомпликује увођењем у игру вештачке интелигенције. До сада су информације ипак са собом носиле печат субјективности. Јер биле су одраз човека или групе људи од кога су потекле. Постоји могућност да субјекти са својствима вештачке интелигенције постану мерило објективности. А у том случају са или о таквим информацијама се не дискутује. Све то прети да се ускоро нађемо у магли из које ће се тешко изаћи.

Siniša Ranđić

Нови изазови

Blog

Крај претходне и почетак нове године дочекали смо са новим изазовима. Истовремено то је било враћање на неке старе стазе. Којима смо ходили пре годину две. Враћање на нешто већ рађено поново нас је подсетило на значај бележења активности и израду техничке документације. Ако се не забележе неке претходне дилеме и начин њиховог превазилажења, ето њих опет. У међувремену мисли су одлутале на неке друге просторе. И треба се присећати онога што је једном већ било решено.

Ова лична искуства и последице које носе са собом терају на шира размишљања. И то она, која се некако вечито понављају. Какво нам је школство? А какво би требало да буде. Чињеница је да живимо у времену у коме је бар информација лако доступна. Практично у трену можемо да разјаснимо било који појам. До релевантних књига и уџбеника се углавном лако долази. Чак их има више него што је можда објективно потребно. Пре свега мислим на информације до којих се може доћи путем Интернета. Но ту се често поставља и питање квалитета тих информација. То додатно поставља питања – које информације користити. И да ли Интернет и информације које се шире њиме могу да замене оно што зовемо класично образовање?

Наведене околности указују на оквире у којима савремено образовање треба да се креће. Обиље расположивих информација чини да студентима, јер мислим пре свега на високошколско образовање, требају прави тумачи и селектори тих информација. Међутим, да би се то успешно реализовали тумачи информација, дакле наставници, морају да буду одлични познаваоци стуке у којој делују. Враћањем на почетак текста може се закључити да само такви наставници могу студенте да упуте у тајне документовања урађеног посла. Ту ипак нешто не штима. јер током данашњих студија студенти су у прилици да раде мноштво пројеката, семинара и др. Међутим, не види се да то резултује добром обученошћу у изради документације.

И сада су студије базиране на стицању теоријских и практичних знања. Међутим, стицање практичних знања се по правилу своди на израду хипотетичких задатака. Често без директне везе са реалним проблемима. Уместо тога студенте треба у струку увести кроз практичне проблеме из струке. На којима ће се теоријска знања продубити и верификовати. И коначно уз решавање практичних проблема студенти ће се оспособити да документују начин и исходе решавања проблема. На тај начин ће завршетком школовања макар за корак бити ближи новим изазовима који их чекају у пракси.

Siniša Ranđić

Време пропуштених шанси

Blog

Дубоко сам убеђен да је идеја на којој је настала Група ТИМ добра. Чак можда и више од тога. Трудили смо се да је на разне начине промовишемо. Нпр. преко овог портала. Сам ТИМЦА Портал представља јединствену појаву на овим нашим просторима. Свакако би био и бољи да у његовом стварању учествује више људи. Пре скоро пола века од колеге  са посла чуо сам синтагму – „Ентузијазам неупућених“. Њоме је он објашњавао како наша тадашња фирма постиже успехе. Изгледа да данас нема ни ентузијазма, а још мање неупућених. Све је некако омеђено са три речи – сад и одмах. Али и крилатицом, која је на неки начин постала симбол нашег времена – Ко није за себе није ни за другога. Нажалост, као да смо заборавили да у нашем народу постоји и изрека – „Што је брзо то је и кусо“.

Крећући се у полигону жеља и могућности неминовно смо у прилици да доживимо судбину Буридановог магарца. Ако нас при томе не зауставе узуси реалности учиниће то време. Јер оно је незаустављиво и непоновљиво. Године па и деценије које су остале за нама показале су да је време пролазило, а ми се нисмо мењали. Проблеми су се само гомилали. Па зато данас имамо потребу да у времену које је константа мењамо све више и више. А Његош је пре два века лепо рекао – „В мален руках малена и снага“. У нашој идеји можда је постојао један мали недостатак. Она је позивала „под заставу“ искусне људе, које су време и његов хук помало гурнули на маргину. Сматрали смо да још увек можемо да будемо корисни окружењу и себи. Међутим, у суштини у Групи ТИМ своје место може да нађе свако ко има шта да понуди окружењу.

Истина важи и оно да нада последња умире. Зато смо склони да, гледајући шта се дешава око нас, чекамо својих пет минута. Међутим, то је по правилу само чекање, без покушаја да се нешто уради. Чекање без делања сигурно не може донети ништа добро. Јер време иде даље, доноси нове ствари. Управо су то показале протекле три деценеји. Док смо ми налазили најразличитија оправдања свет је грабио напред. Они који су некада били наши ученици сада су постали они од којих морамо да учимо. Доживели смо да нас стигне клетва – „Дабогда имао па немао“. Зато данас у сваком помаку тражимо сурогат онога што смо имали. И приказујемо га већим него што објективно јесте. Могло би се овде наћи много примера који ово потврђују. Нажалост настављамо да живимо у времену пропуштених шанси.

Siniša Ranđić

Виртуелизација стварности

Blog

Синоћна утакмица са Бразилом је показала како лако прелазимо пут од сјаја до беде. Тачније од превеликих надања до разочарања. Наравно фудбал је округао, а са друге стране су били Бразилци тако да је све то ипак игра. И нема места посипању пепелом. Али постоји у животу много тога битнијег од најважније споредне ствари на свету. Где нема места импровизацијама. Одавно је познато да код нас свако мисли да може да буде фудбалски селектор и политичар. Међутим, доступност информацијама коју је обезбедио Интернет учинила је да се те области прошире. Сада се могу срести ad hoc стручњаци чак и специфичним областима науке, где је потребно огромно знање. Када се доведе у сумњу мишљење таквих стручњака чека нас лаконски одговор – „Нашао сам то на Интернету“. Поставља се питање где су они стручњаци, зашто се њихов глас не чује? Макар звучао као вапај жеднога у пустињи.

Уместо тога стручњаци се све више затварају у неки свој свет. У коме почињу та се такмиче сами са собом и на тај начин дистанцирају од реалног окружења. То помало личи на оно фудбалско „прескакање средине терена“. Јер реалност од које сви живе остаје помало у сенци понеке изгледне шансе. А која је плод чисто статистичких закона. У савременој Србији појам науке, као највишег исказа стручности, практично је везан за универзитетске средине. Додуше још увек има понеки научни институт, као реликт некадашењег приступа научно истраживачкој делатности.

Нажалост развој, бар у домаћим индустријским фирмама као да је протеран. Због тога нема двосмерног пута кадрова између факултета и привреде. Последица је да стручњаци, који се формирају у универзитетским срединама своју каријеру углавном све више ту и завршавају. С друге стране нема прилива искусних стручњака из привреде на факултете. Тако да су студенти све мање у прилици да се упознају са знањима из праксе. Узуси за вредновање резултата научно истраживачког рада се најчешће своде на пребројавање објављених радова. То по правилу води да се истраживачка делатност одвија по принципу „наука ради науке“. Резултат тога је да изостаје трансфер технологије из истраживачког сектора у индустрију. Јер истраживања која се спроводе на универзитетима практично не стварају нове технологије.

Овде је указано само на врх леденог брега који чине проблеми везани за научно истраживачки рад и практичну проверу његових резултата. Крајње је време да се реално сагледају истраживачки потенцијали Србије и њихова корелација са индустријом. Повећавање броја истраживача неминовно захтева додатна средства за њихов рад. Истовремено домаћа привреда ће и даље бити осуђена на куповање туђих решења и лиценци. А то у суми само повећава потребна средства. Којих, бојим се нема. Зато треба наћи начин да истраживачи својим резултатима помогну привреди. У противном ћемо само имати виртуелну стварност. Велике „научне“ домете, који ће нас позиционирати на разним белосветским листама. А привреда ће зависити од милости иностраних инвеститора.

Siniša Ranđić

Нови фокуси

News

На кризу изазвану пандемијом вируса Covid19 на измаку зиме надовезала се тзв. Украјинска криза изазвана нападом Русије на територију Украјине. Ако оставимо по страни политичке, друштвене и моралне аспекта последица овога чина, не могу се заобићи економске импликације, пре свега на Европу. Готово све земље Европе су увеле разне врсте санкција Русији, на шта је она одговорила смањењем испорука енергената, пре свега природног гаса. С обзиром да је Европа готово у потпуности зависна од руског гаса дошло је до стварања проблема у секторима који зависе од овог енергента. И наравно постави се велико питање – како ћемо се грејати наредне зиме. Међутим, оно што је много важније да ли ћемо имати електричне енергије и да ли нам у наредном периоду прете рестрикције.

Имајући у виду могуће проблеме са енергијом Група ТИМ се у последње време бавила анализом могућности добијања електричне енергије из алтернативних извора. Пре свега на рачун соларне енергије. Резултате наших размишљања и активности на овом плану можете пратити у рубрици ПРОЈЕКТИ/ЕНЕРГИЈА.

Siniša Ranđić

Стигосмо до пола године

News

Година нам је почела још увек у знаку короне. Док смо размишљали како и када ћемо се ратосиљати те пошасти стиже нам нова невоља. Почео је рат у Украјини. И наравно сви проблеме који један готово светски сукоб доноси са собом. Наравно да живот мора иде даље. Али сваки мислећи човек не може да пренебрегне опасности које прете целом човечанству, а не само нама. У таквим ситуацијама неминовно долази до замора материјала. Не само код нас који смо одавно у другој половини животног доба. Већ и код оних добрано млађих. Све се то некако одразило и на деловање Групе ТИМ. Можда не толико у самим активностима, колико у њиховом представљању на ТИМ Порталу. Јер наставили смо досадашње послове, али и отворили нека нова поља деловања.

Једно од најважнијих нових поља деловања су алтернативни извори енергије. Пре свега коришћење соларне енергије. И до сада смо покушавали да се тиме бавимо, али све је некако остајало у сенци других активнсти. Протеклих дана смо били у прилици да се упознамо са једним соларним постројењем снаге 40kW. Чак смо успели да отклонимо и мањи квар и омогућимо да постројење ради пуним капацитетом.

Надамо се да ће друга половина године бити успешнија, јер ће нам добри резултати у претходном периоду дати „ветар у леђа“. И наравно потрудићемо се да све резултате представимо преко ТИМ Портала.

Siniša Ranđić

Можда се само чини

Blog

Идеја ТИМ се родила, када нисмо ни слутили да нам се спремају промене цивилизацијских размера. Били смо пуни ентузијазма и надања да свом окружењу можемо понудити нешто ново. Али нећу се правдати оним нашта не можемо да утичемо. Зато, уосталом и нисмо престали са радом. Сужени маневарски простор смо покушали да надоместимо интензивним разматрањем различитих идеја и њиховим решавањем, макар на папиру. Оно што нисмо прекидали тицало се „изградње“ ТИМ Портала и представљањем на њему онога чиме смо се бавили. Или макар размишљали и дискутовали. Свакако ће многи од посетилаца Портала наћи понеку замерку. Нешто ће бити сасвим оправдано, а нешто ће ипак бити у домену укуса. Бићу помало слободан да кажем да ми се садржај ТИМ Портала чини занимљивом појавом на домаћој информативној сцени. Ако то још увек није онда је једини разлог што овако малобројни не успевамо да представимо све оно што би желели.

Велика је штета што још увек немамо адекватну реакцију оних који посећују наш Портал. Јер би критике и предлози допринели да се фокусирамо на питања која потенцијалне пратиоце наших активности интересују. Истина, за сада број пратилаца није велики и један од наших главних задатака је да привучемо, како се то каже, публику.

Siniša Ranđić

Отварамо нове теме

News

Крајем прошле године колега, иначе власник фирме која запошљава више од 200 инжењера пожалио ми се на дефицит инжењера који би се у његовој фирми бавили пословима везаним за пројектовање интегрисаних кола. У последњих четврт века постале су доминантне студије у области информатике и менаџмента. Евидентно је да се смањује интересовање за студије из класичних инжењерских струка. Чак су и неки од водећих техничких факултета у своје образовне програме угурали информационе технологије. Карактеристичан је пример Машинског факултета у Београду који је увео студије под називом Информационе технологије у машинству. Или Машинског факултета у Крагујевцу, који је променио име у Факултет инжењерских наука, али почео да школује и инжењере рачунарства за које објективно није имао кадровске услове. Недостатак инжењера електронике и рачунарства у оном изворном значењу може се објаснити смањеном понудом одговарајућих послова у Србији. Али и великом потражњом програмера, где се већа за почетничке позиције добијају плате које су далеко изнад уобичајених примања за инжењере сличног искуства. Ако неко пажљиво чита овај текст може понешто да прочита и између редова. И поред тога проблем дефицита инжењера није тако једноставан да се може понудити једноставно решење. Пре неки дан од бившег студента добио сам линк на текст у коме се управо разматра ова проблематика, али на глобалном нивоу: https://9to5mac.com/…/global-chip-shortage-engineer…/. Можда понешто важи и за Србију. Понукани разматраном проблематиком на ТИМ Порталу смо отворили рубрику КАДРОВИ у којој желимо да се бавимо аспектима школовања одговарајућих инжењерских кадрова – по мери привреде у Србији. Али и стварања кадрова које ће да мењају ту исту привреду.

Siniša Ranđić