Profesor Vlastimir Matejić (1931 – 2019) je bio jedan od pionira menadžerskog obrazovanja u Jugoslaviji. Ipak najdublji trag na ovim prostorima ostavio je na planu istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. U okviru toga bio je član ili rukovodilac timova za izradu strategija razvoja nauke i tehnologije Jugoslavije i Srbije, tokom više od četiri decenije. Ovih par rečenica o profesoru Matejiću su samo šlagvort o onome o čemu hoću da pišem. Tokom konferencije ETAN, koja je 1982. godine održana u Subotici profesor Matejić je predstavio strategiju tehnološkog razvoja Jugoslavije. Pri tome je na početku dao mali uvod u kome je uporedio razvoj Jugoslavije i Japana posle II svetskog rata. Tom prilikom on se ogradio, ističuči da nema nameru da uporeuje Jugoslaviju i Japan, već samo da prikaže kako se odvijao razvoj ove dve zemlje u narednim decenijama.
Prema toj analizi Japan je prvih 10 – 15 godina svoj razvoj bazirao na stranim licencama. U isto vreme Jugoslavija je svoj razvoj uglavnom bazirala na sopstvenim rešenjima. Sledećih desetak godina u Japanu su počeli sa unapređivanjem korišćenih licencnih rešenja. Istovremeno u Jugoslaviji se počelo sa razvojem industrije na bazi licenci. Početkom sedamdesetih godina Japan je svetu ponudio inovativna tehnološka rešenja, posebno na planu elektronske, mašinske i automobilske industrije. U isto vreme Jugoslavija je polako postajala zavisna od tehničkih i tehnoloških licenci na kojima je bila bazirana njena industrija. Naravno, neko će primetiti da nije baš sve bilo tako, pogotovu, kad je Jugoslavija u pitanju. Ali, kako se kaže – „Izuzeci potvrđuju pravilo“.
Ne treba zaboraviti da su ove analize predstavljene pre punih 40 godina. U međuvremenu došlo je do skoro dramatičnog razvoja tehnologije, pre svega materijala, što uključuje i poluprovodničke materijale. A to je rezultovalo u razvoju elektronike, računarstva, telekomunikacija. Novi materijali su drastično promenili i mašnsku i automobilsku industriju, ali i građevinarstvo. Zahvaljući pomenutim razvojima došlo je do civilizacijskog iskoraka, čemu su najviše doprineli računarstvo i telekomunikacije, koje danas najčešće poznajemo pod opštim imenom informaciono – komunikacione tehnologije. U novoj podeli tehnoloških parametara, pojavili su se neki novi igrači na globalnom nivou. Pre svega Kina i Južna Koreja.
Nove tehnologije podrazumevaju velike investicije, pre svega u istraživačka i razvojna postrojenja i obrazovanje kadrova. Ovo vreme zahteva kadrove koji će biti u stanju da se uhvate u koštac sa izazovima tehnološkog napretka. To znači da znanja koja se stiču kroz sve nivoe obrazovanja moraju da prate tehnološka i tehnička dostignuća.
Nova strategija tehnološkog razvoja, koju je profesor Matejić predstavio na pomenutoj konferenciji ETAN, 1982. godine nije zaustavila tehnološko zaostajanje Jugoslavije. Nažalost tome su doprinele doprinele društvene promene, raspad države i društveno – ekonomska tranzicija u kome su se krnja Jugoslavija, a zatim i našle Srbija u narednim decenijama. Svet je nezaustavljivo išao napred. A mi smo sve više zaostajali, uspevajući tu i tamo da pokažemo sposobnost da možemo da prihvatimo i primenimo tekovine tehnološkog razvoja. Ali definitivno sve više se gubila sposobnost da sami damo doprinos globalnom tehnološkom razvoju.
I pored objektivnih teškoća, koje na ovim prostorima traju bar tri decenije izostalo je koncentrisanje na objektivno sagledavanje mogućnosti da se SR Jugoslavija/Srbija uključe u unapređivanje postojećih tehnologija. Time bi se stvorili uslovi da i sami, u jednom trenutku svetu ponudimo neka nova, sopstvena tehnološka rešenja. Umesto toga mi se zadovoljavamo konstatovanjem da Srbija raspolaže institucijama i kadrovima koji mogu da budu ravnopravni sa svetom. Te tvrdenje se uglavnom zasnivaju na broju radova objavljenih u časopisima sa tzv. impakt faktorom. A realno ne postoji utvrđen uticaj tih radova na realno stanje naučno tehnološkog razvoja i stepen primene odgovarajućih rezultata u domaćoj industriji.
Ad hoc uvidom u stanje primene savremenih tehnoloških rešenja u Srbiji stiče se utisak da smo uglavnom konzumenti onoga što nudi svet. Zbog toga je neophodno, što pre pristupiti sveobuhvatnom istraživanju stanja naučno istraživačkog i obrazovnog sektora i njegovog uticaja na stanje tehnološkog razvoja Srbije. Ovo istraživanje treba posebno da se odnosi na stanje transfera savremenih tehnologija u domaću indistriju. U suprotnom o tehnološkom razvoju zemlje govoriće se samo kao o nedosanjanom snu. Pri tome ćemo ubeđivati druge, ali i sebe da mi to možemo, ali da nas neko sputava u tome.