Valjda ima decenija kako svaki čas neka afera u srpskom školstvu ustalasa javnost. Čak mi se ponekad učini da kada novinari nemaju o čemu da pišu oni se sete školstva ili zdravstva. I to nimalo ne čudi, jer su ljudi širom planete posebno osetljivi na ova dva društvena segmenta. Nepotrebno je to obrazlagati. Identifikujući probleme u školstvu skoro nikada se ne pitamo zašto je stanje takvo. Najlakše je reći da je to stanje odraz stanja društva, što takođe niko ne može da porekne. Međutim, uvek me je mučila misao da li stanje u školstvu nužno mora da bude preslikano opšte društveno stanje. Razlog je prost – u školstvu radi najobrazovaniji sloj društva. Po definiciji on bi trebao da je generator društvenih promena. A ne puki sledilac svega onoga što je loše u jednom društvu. A ispade školstvo kao najveći problem.
Ma kako se trudili da ovu problematiku objektiviziramo moramo da konstatujemo da se ipak sve vrti oko novca. Zaposleni u školstvu se žale na male plate. Ali skoro da se na prste mogu izbrojati koji su učionicu zamenili nekom drugom delatnošću. Čak je smer bio obrbut – veliki broj visoko obrazovanih ljudi se prekvalifikovao ili su se oni sa višim školama dokvalifikovali da bi mogli da se zaposle kao profesori u osnovnim ili srednjim školama. Istovremeno broj zainteresovanih za više nivoe studija, pre svega doktorske studije takođe ukazuje da težnja ka poslu u obrazovnoj delatnosti nije samo uzrokovana željom za daljim usavršavanjem i sticanjem viših nivoa znanja.
Školstvo kao najveći problem - ništa bez krilatica
Nažalost u vreme kada svi tako vole da se pozivaju na IT u ovoj zemlji nije baš pouzdano poznato mnogo toga što je vezano za školstvo. Npr., koliko je novih doktora nauka nastavilo ili otišlo da radi u privredi Srbije ili im je osnovni cilj sticanja date titule bio motivisan željom da se domognu nastavničkog zvanja. To prosto znači da u školstvu i nije tako loše.
S druge strane ključno pitanje, koje se može postaviti, šta je školstvo dobilo sa ovakvim društvenim trendovima. Da li će prekvalifikovani inženjer, prethodno nedovoljno iskazan u struci, biti dovoljno motivisan na radnom mestu profesora. Odnosno da li će istraživanja koja se sprovode na fakultetima, bez obzira što su „krunisana“ brojnim radovima na tzv. SCi listama biti adekvatna zamena za osećaj stručne dokazanosti kroz realizaciju uređaja i sistema koji su našli svoju praktičnu primenu. Naravno nemam nameru da stvari posmatram tako da je ovo što sam naveo kao primere smatram najvažnijim problemima. Jednostavno to je ono što mi se u poslednje vreme najviše mota po glavi. I o čemu razmišljam sa aspekta da li je to naša neminovnost ili može da se relativno lako prevaziđe.
Gde se zaposliti?
Znam da je više mojih kolega, uključujući i mene, po okončanju studija imala potajnu želju da se zaposli na ETF – u. Tada su nam vrata bila zatvorena. Međutim, kada smo se pozapošljavali po institutima i počeli da se bavima raznim strukama brzo smo shvatili da smo u stvaralačkom pogledu daleko ispred onoga što bi radili da smo ostali na fakultetu. Ma kako se to nekome sviđalo, situacija je i danas ista. I pored opšteg stanja našeg društva, a posebno privrede, u institutima, pogotovu onima u kojima je komercijalizacija istraživanja bila normalna delatnost, istraživanja i odgovarajući rezultati su daleko ispred onoga što se ostvaruje na fakultetima.
Problemi školstva, koji ga često stavljaju u žižu interesovanja su veliki i raznorodni, su pravi izazov za jednu ozbiljnu studiju. Ovih par redova mogu samo da zagrebu po površini sa opasnošću da ostanu pogrešni utisci o glavnim izvorima problema.
17. jula 2013. godine