Vreme, koje će se pamtiti kao “doba korone” pomalo neočekivano je unelo velike promene u život svakog čoveka. Posebno su promene evidentne u onim oblastima koje podrazumevaju delovanje čoveka kao društvenog bića. Obrazovanje je svakako jedna od oblasti društvenog života gde su bile potrebne velike promene i prilagođavanje novonastaloj situaciji. Posle korone, obrazovanje sigurno više neći biti isto kao ranije. Prave razmere tih promena moći će da se sagledaju tek kada se pandemija bude malo stišala. I kada se potencijalno bude vraćalo na realizovanje obrazovnog procesa kakav je preovlađivao u prethodnom periodu. S obzirom na takva očekivanja i kada u obrazovanju, pogotovu visokoškolskom pomalo vlada zatišje, možda je ovo pravi trenutak da se reakptulira šta je tom obrazovanju donela mnogopominjana “Bolonja”. Zato je posle deceniju i po potrebno napraviti povratak na početak i sagledati šta se želelo, šta se uradilo i konačno šta smo dobili uvođenjem tzv. koncepta obrazovanja “po Bolonji”.
“Bolonjska deklaracija” je u osnovi imala dva osnovna cilja: stvaranje jedinstvenog akademskog prostora na nivou Evrope i obezeđivanje studija koja će studentima pružiti više praktičnih znanja. Ako se pogleda kako je to realizovano svako ko dobro poznaje obrazovni proces videće i priznaće da su promene nekako više vodile ka uvođenju američkog koncepta studiranja u ovdašnju obrazovnu praksu. Pošto je “put do pakla obično popločan najboljim namerama” onda se praktična realizacija tog koncepta izrodila u svoju suprotnost. Ideja o kontinuiranom praćenju napredovanja studenata u sticanju znanja na nivou srpskog visokog školstva je teška za realizaciju.
Da bi obezbedili dovoljne prihode za funkcionisanje univerziteti su “prinuđeni” da upisuju neopravdano veliki broj studenata. Osim toga nije retkost da naši fakulteti često funkcionišu kao mali univerziteti, jer izvode nastavu iz oblasti koje često međusobno nisu kompatibilne. U takvim uslovima teško je imati adekvatan broj nastavnika i saradnika koji bi mogli uspešno da prate veliki broj studenata. S druge strane država se ne protivi ovakvim pristupima. Jednim delom što na taj način kompenzuje fakultetima nemogućnost pokrivanja materijalnih troškova grejanja, električne nergije, vode, itd. Inače država bi kroz akreditaciju mogla da sve to dovede u red. Ali nije se lako odreći mogućnosti da veći broj studenata ublaži sliku o nezaposlenosti mlade generacije. Ali to je posebno pitanje, iako bitno utiče na kvalitet visokoškolskog obrazovanja.
Po “Bolonji” visoko obrazovanje se realizuje na tri nivoa – osnovne, master i doktorske studije. Nekadašnje studije na tehničkim fakultetima su sada podeljene na dava dela, dok su studije iz prirodnih i društvenih nauka ovim produžene za jednu godinu. Umesto da se studenti rasterete oni za pet godina treba da polože skoro 50 ispita. Sve se to pravda činjenicom da se radi o jednosemestralnim predmetima. Pri tome sadržaj i obim lekcija niko ne uzima u obzir. Pa često imamo situacije da se ista materija koja je nekada predavana u toku cele godine sada realizuje u samo jednom semestru.
Posebna priča su doktorske studije. One su kako statistički pokazatelji govore dovele do inflacije doktorata. Praveći paralelu sa nekadašnjim magistarskim studijama i izradom doktorata nekako se nameće zaključak da su doktorske studije ustvari pandan nekadašnjim magistarskim studijama. Ovo nije prvi put izrečena takva teza, ali će sigurno naići na neprihvatanje od mnogih u akademskoj javnosti. Mnogi će kao argumente navoditi da za izradu doktorske disertacije treba puno vremena. Ali mislim da niko ozbiljan i nije očekivao da se doktorske studije mogu okončati za zakonski predviđene tri godine. Pogotovu što manje više svi znamo kako su u praksi one organizovane. Trebalo bi puno proistora da se sagledaju sve njihove slabosti.
I nije mi bila namera da do detalja “tranžiram” visokoškolsko obrazovanje kdo nas. Više je to nabranjanje problema o kojima bi trebalo ozbiljno razmisliti pri svođenju računa – ili šta smo uradili sa visokoškolskim obrazovanjem. Sigurno je da posla ima puno. Pogotovu što sam ovde imamo na umu samo akadmeske studije. A gde su strukovne studije, gde je zamešeteljstvo čak i veće. Pogotovu što su poslednjih godina napravljeni neki upitni potezi na organizovanju visokih škola. Ako se što pre ne zasuču rukavi naćićemo se u živom blatu. A ko je ikada u njega upao zna kako izgleda čupanje i koje su posledice.