Proteklih sedmica proveo sam dosta vremena u Beogradu. Bila je to prilika da se sretnem sa više prijatelja iz beogradskih dana mog života. Nažalost većina njih je već u sedmoj deceniji života ili na njenom pragu. Svi smo tzv. zvezdane trenutke svog života proživeli u onom takođe tzv. socijalističkom vremenu. I neminovno sve se nekako vraća na misao, kako je to bilo u „naše vreme“. Kao da smo zaboravili da „novo doba“ ovde stanuje već četvrt veka i da je to „naše vreme“ tako reći davna prošlost. Srećom radi se o dovoljno obrazovanim ljudima koji to vreme ne apsolutizuju. Možda više žale što nekako nismo uspeli da održimo kontinuitet sa tim vremenom, naravno u onom dobrom smislu. Pitam se pitam – zašto je to tako?
Da li ima politike u nauci - pitam se pitam
Naravno da mi ne pada na pamet da se ovde bavim političkim aspektima veze prošlosti i sadašnjosti. Ono što me danas „boli“ tiče se gubljenja kontinuiteta u tehničko – tehnološkom smislu. Kao da se stidimo svega onoga što je u ovoj zemlji rađeno u to tzv. socijalističko vreme. A imamo čime da se pohvalimo. Namerno neću da pominjem ni ono što je 60 – tih i 70 – tih godina rađeno samo u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ostavljam mladima da sami pokušaju da otkriju tehničko – tehnološku istoriju ove zemlje.
Možda će shvatiti da sve ne počinje od njih i njihovih radova u časopisima na nekakvim SCi listama. Kao što nije sve počinjalo ni od nas ni od prethodnih generacija. Ono što baštine generacije iz „pedeset i neke“ je osećaj da su iza njih ostajali realizovani sistemi, računari i mašine sa kojima smo bar na kratak rok mogli da se poredimo sa svetom. Danas je Srbija naučnička „zvezda u usponu“. Ali privreda samo tu i tamo može svetu koji nezadrživo „srlja u progres“ da ponudi interesantan proizvod. Zato se pitam kada ćemo umesto „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ početi da gradimo realan sistem koji će nas zaista približiti svetu u kome živimo.
22. mart 2014. godine