Letovanja

Оsamdesete su donele neke nove izazove, kada su u pitanju putovanja, a posebno letovanja. Ipak pokazaće se da letovanja i nije bilo previše. Jer, pored toga što će ova decenijа doneti i letovanja van zemlje biće tu i nekih putovanja, koja nisu bila letovanja u klasičnom smislu. A biće tu i tri godine koje ću provesti letujući u Čačku.

Letovanje sa idejom

Prethodne zime kupih auto i jedva sam čekao da dođe leto i da se otisnem na put. Međutim, zbog obaveza na poslu nisam mogao da se dogovaram sa potencijalnim saputnicima. Zato, kao i prethodne godine letobvanje započeh u Čačku.

U to vreme u Čačku sam se najviše družio sa Racom Žunjićem. Dok smo stajali na našoj kapiji predložih mu da odem par dana na more. Pomenu probleme sa finansijama na šta sam ja imao spreman odgovor, bolje rečeno predlog. U to vreme par naših prijatelja se nalazilo na moru i moja ideja je bila da pokušamo da ih nađemo i eventualno „ogrebemo“ za spavanje ili bar klopu.

Časkom smo isplanirali

On je inače bio planirao da na more ide sa tadašnjom devojkom Dušicom, ali njeni roditelji nisu bili saglasni sa tim. Pošto sam kao opciju pomenuo i svraćanje kod nje u Prčanj on se konačno prelomi i saglasi sa putovanjem. Jer pokazaće se da to i nije bilo letovanje u pravom smislu te reči.

Već posle sat ipo bili smo u kolima i jezdili put Užica. Bilo je to vreme nestašice goriva. pokazaće se najviše u Srbiji. Jer ni u BiH, Hrvatskoj ni u Crnoj Gori nismo imali problema sa točenjem. Krenuli smo sa pola rezervoara, sve nadajući nse da ćemo negde usput uspeti da napunimo rezervoar. Za to nam se prilika pružila već u Požegi, valjda je tada još uvek u nazivu imala onaj atribut Užička. Na pumpi pored hotela stadosmo u red, sačekasmo jedno pola sata na točenje i mogli smo da nastavimo putovanje. Odredište nam je bilo Sarajevo, gde sam nameravo da svratim kod mog komandira iz Nedžarića, Milana Stanimirovića. Put nas je vodio preko Kremne, Višegrada do Ustiprače, gde se skretalo prema Rogatici i dalje preko Romanije ka Sarajevu.

Neke nove staze

Prethodni put sam ovuda prolazio još 1977. godine kada sam posle diplomiranja išao na more. Tada su u saobraćaj puštene dve deonice puta, od Bele zemlje preko Šljivovice do Kremne i od Ljubogošta do Sarajeva. Najlošiji deo puta je bio od Višegrada do Ustiprače sa prelaženjem sa jedne strane Drine na drugu i većim brojem neosvetljenih tunela, sa vodom koja je kapala sa tavanica i rupama u kolovozu. Na Romaniji nas uhvati kiša, što je za mene kao relativno neiskusnog vozača bio priličan izazov.

U Sarajevo smo stigli negde oko šest sati i odmah se uputili na Grbavicu, gde je Milan imao stan. Pozvah ga telefonom i posle njegovih upustava zakucasmo na vrata porodice Stanimirović. Sat dva provedosmo u prijatnom ćaskanju, a Milan i ja popismo po koju čašicu. Kada smo se oprostili sa Stanimirovićima trebalo je odlučiti kuda dalje. Usput smo isplanirali da nas put iz Sarajeva odvede do Zadra, jer smo želeli da obiđemo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku.

Vožnja u nepoznato

Kad smo krenuli sa Grbavice, već je bio sumrak. Izađosmo na obilaznicu oko Sarajeva i uputismo se prema Zenici. Za volanom je sada bio Raco. Pošto mi se dremalo, rekoh mu da me probudi kad stignemo do nekog sela, gde bi trebalo da skrenemo prema Travniku. Prevideo sam mogućnost da oznake tog sela neće biti i da će Raco nastaviti da vozi. Kad sam se probudio vido sam da prolazimo pored velikih industrijskih postrojenja i shvatio da su to visoke peći železare u Zenici. Morali smo da se vratimo i skrenemo prema Travniku. Odmah po skretanju na jednoj dugoj uzbrdici Raco na samom prevoju preteče kamion, koji mu je davao znak za slobodan prolaz. Na prevoju nas sačeka milicija i napisa prijavu – preticanje na prevoju.

Kad vojnik časti posetioce

Put smo dalje nastavili preko Donjeg Vakufa, Bugojna, Kupresa i oko ponoći smo stigli na planinu Cincar iznad Livna. Stali smo pored puta i odspavali do jutra. Put smo nastavili pored Buškog Blata i preko Ciste Provo se spustili na Jadransku magistralu kod Brele. Na benzinskoj stanici na izlasku iz Splita prema Šibeniku smo se umili i doručkovali. Pre nego što smo se uputili ka Zadru svratili smo na slapove Krke kod Skradina i pre podne proveli u kupanju na Krki.

U Zadar smo stigli nešto posle vremena za ručak, jer smo računali da će Dragan tada moći da izađe u grad. U kasarnu smo stigli taman na kraj ručka, sačekali Dragana da uzme dozvolu, presvuče se i krenuli u grad. Pošto smo ipak na nekakvom letovanju otišli smo prvo na plažu Kolovare da se okupamo. A onda u neki restoran sa samoposluživanjem na ručak. Ruačk je platio vojnik Dragan, što je bilo u duhu devize našeg letovanja.

Noć na plaži

Več je bilo veče kada smo se oprostili od Dragana. Trebalo je naći mesto za počinak. Zato krećemo ka jugu i tražimo pogodnu lokaciju. Zaustavljamo se kod Pirovca. Lokalnim putem se spuštamo do plaže i tu u kolima porovodimo noć. Posle buđenja nastavljamo put. Svraćamo u Šibenik, da kupimo nešto za doručak i konačno se javimo kući. Kada operaterki u telefonskoj centrali kažem da trebam telefonski broj u Čačku, odgovara mi refrenom hita Lepe Brene, koji se u tom trenutku vrteo u celoj Jugoslaviji – “Čačak, Čačak, šumadijski rokenrol, …”.

Usput svraćamo do Splita i konačno u vreme ručka stižemo u Bašku Vodu, gde letuje naš drugar Zoran Gavrilović sa devojkom. Popodne provedosmo sa njima na plaži. Jasno je bilo da ostajanja na prenoćištu nema ništa. Sa njima se družismo do kasno uveče i nastavismo put. Parkirasmo se pored magistrale, malo zaštićene rastinjem i tu provedosmo noć, ponovo u kolima.

Povratak u detinjstvo

Naše sledeće odredište je bio Gradac, koji je od Baških voda udaljen pedesetak kilometara. U Gradcu sam ponovo posle pet godina. Moj drug Zdenko se u međuvremenu oženio i dobio sina, Ivana. Odlazimo u Brist, odakle je nevesta, na kupanje. Uveče odlazimo sa mlađim Ujdurima na večeru. U Gradcu ostadosmo dve noći i krenusmo dalje.

Okolo - naokolo

Sve smo bili bliže odredištu – Prčnju. Usput svratismo u Dubrovinik i konačno stigosmo u Boku. Ovde sam poslednji put bio tokom maturske ekskurzije 1971. godine. U Prčanj stigosmo u vreme popodnevnog odmora. Pošto je Raco znao gde je odsela Dušica, relativno brzo je nađosmo. Njihov susret je bio napet, pa sedoh na obalu malo dalje da im ne bih smetao. Put nastavismo relativno brzo. Cilj nam je bio da nađemo Veljoviće, koji su letovali u Rafailovićima.

Nađosmo ih na ručku. Obezbediše nam smeštaj u naredna dva dana, jer se pojavila slobodna soba u kojoj provedosmo dve naredne noći. Čak smo imali i bonove za hranu. Vreme provedosmo obilazeći Budvansku rivijeru. Obiđosmo, Pržno i Sv. Stefan. Večeri provodismo u Budvi, koja je polako postajala jedan od novih centara turizma na Jadranu.

Osmog dana od polaska krenusmo nazad. Standardni put kroz Moraču i preko Zlatibora. Vozim poslednju deonicu i to noćnu. Još uvek nisam naviknut na noćne uslove vožnje, jer me zaslepljuju farovi dolazećih vozila. Usput natočismo gorivo, tako da se u Čačak vratismo gotovo punog rezervoara. Time se završi jedno pomalo neočekivano i prilično neobično letovanje. A možda je to ipak bilo samo putovanje.

Jadran, ali ne i Gradac

Posle tri sedmice krajem jula 1983. godine ponovo sam vozio pored modrozelene Drine. Treći put u samo godinu dana. Ovoga puta Vladimir smo putem Čačak – Višegrad – Tjentište i dalje krenuli put mora. Tačnije Cavtata gde nas je čekala moja sestra od ujaka Milena sa dve svoje drugarice. Pošto su otišle par dana ranije dogovor je bio da nam nađu smeštaj. Rekoh da sam istim ovim putem prošao nekih dvadesetak dana ranije vozeći kolege iz Instituta problema upravljanja na upoznavanje sa južnim Jadranom. Tada nam je odredište bilo Srebreno, gde smo u hotelu “Orlando” imali bazu. Novo odredište je bilo samo par kilometara južnije. U ovo vreme još uvek se prelazilo kolima preko čuvene Ćuprije u Višegradu. A dalje prema Ustiprači se išlo putem koji je prelazio sa jedne strane na drugu Drine, koja još uvek nije bila zaustavljena branom za potrebe HE “Višegrad”.

Tako to obično biva

Ne zadržavamo se u Višegradu i prvi odmor pravimo na Tjentištu. Sedimo na obali, čak i u ovo doba hladne Sutjeske i jedemo sendviče koje nam je spremila moja majka. Put dalje vijuga dolinom Sutjeske, a posle uspona na čuveni prevoj čemerno spuštamo se ka Gacku i dalje Bileći. U kafanici između Bileće i Trebinja pravimo pauzu radi osveženja, a odatle do Cavtata nam preostaje još nekih sedamdesetak kilometara. Na odredište stižemo oko pet sati. Nalazimo se sa Milenom i njenim drugaricama i sazanajemo da nam nisu našle smeštaj. Naouražani optimizmom u pogledu nalaženja smeštaja odlučujemo se da veče provedemo u hotelu “Kroacija”.

Optimizam se pokazao opravdanim i nalazimo smeštaj, doduše samo za tu noć. U to ime mogli smo da naručimo tatar biftek. Sutradan nalazimo stalni smeštaj tako da možemo da se prepustimo uživanju, kupanju i sunčanju. Cavtat je pored Rovinja omiljeno letovalište Beograđana. Tako da svako jutro, kada stignu autobusi sa aerodroma Ćilipi ili iz Ploča postoji velika verovatnoća da se u nekom od kafića u centru mesta spazi poznato lice. Uglavnom se kupamo na plaži Ključice, sa koje pogled puca na Plat, Mlini i Kupare. Uveče obično skoknemo do Dubrovnika, što iskoristimo i za večeru. Jedno veče odlazimo i na jagnjetinu u „Konavovske dvore“ u Konavlima. Jedno popodne odlazimo na kafu u Herceg Novi. A Vladimir i ja koristimo priliku da posetimo moje prijatelje Ujdure u Gradcu, koji je odavde udaljen nekih 120 kilometara.

Dubrovnik, a mi u njemu

U to vreme u Dubrovniku je bilo aktuelno novosagrađeno turističko naselje “Babin kuk”. Pored hotela u naselju se nalazio i veliki broj restorana i trgovina u kojima su se prodavali čak i brendirani uvozni proizvodi. Što je još uvek bila prava retkost u tadašnjoj Jugoslaviji. Tokom našeg boravka u Cavtatu na brdima iznad Plata i Mlini izbio je požar. U jednom trenutku izgledalo je da će se spustiti do samih mesta na obali. Ljudi su se uzdali da će Jadranska magistrala sprečiti širenje požara. Vladimir i ja smo se uverili da put nije bio nikakva prepreka, jer su dok smo prolazili magistalom preko nje preletale užarene šišarke šireći požar i na rastinje ispod puta.

Tada sam prvi put na delu video specijalne avione “Kanadere” namenjne gašenju požara. Na ozbiljnost situacije ukazivalai su i pozivi lokalnih vlasti upućeni turistima, da kao dobrovoljci učestvuju u gašenju požara. Ipak posle dva – tri dana borbe sa stihijom požar je bio lokalizovan.

Nastavljamo sami

Pošto su se Milena i njena drugarica Beka vratile za Beograd, Vladimir i ja smo proveli par dana uglavnom u kupanju i druženju sa bračnim parom naših kolega koji su u međuvremenu pristigli u Cavtat. Milenina drugarica Jelica je takođe ostala u Cavtatu, ali sa nekim svojim društvom. Jutra smo počinjali kafom u kafiću „Amor“ u centru Cavtata. Jedno jutro za susednim stolom vodio se otprilike sledeći razgovor između Beograđana, koji su već letovali tu, a drugi su tek pristigli nekim od jutarnjih autobusa iz Ćilipa ili Ploča. Na pitanje pridošlica, kako je u Cavtatu, „domorodac“ je odgovorio. „Tu smo mi, tu je Zoran Radmilović, Vuk Vučo iz Pariza, Dimitrijevići iz Lozane.

U to vreme u Cavtatu su se zaista mogle videti poznate ličnosti, pa i pomenute. Inače za goste Cavtata porodica Dimitrijević je bila prava atrakcija. Vladimir Dimitrijević, poznati izdavač iz Lozane je sa porodicom na Jadran doplovio jahtom „Doldi“, što je skraćenuica od imena njegove žene Dolores i prezimena. Ustvari gospođa Dolores je bila atrakcija, jer je znala da izađe na palubu jahte u providnom velu i da se tu malo proteže pred znatiželjnim pogledima.

Vreme je za povratak

Za povratak izabrasmo pravac preko Mostara, Sarajeva, Romanije, Zvornika i Šapca. Na putu nam se pridruži i Jelica. Nismo žurili tako da nas noć uhvati već oko Šapca. Bilo je to vreme kada se benzin kupovao na bonove. Negde pre Šapca počela je da gori lampica upozoravajući me da vozim na rezervi.

Kada smo izašli na auto put svraćam da kupim gorivo na pumpi u Pećincima. Tek tada shvatam da mi je ostao samo jedan bon od 10 litara, što je bilo nedovoljno da stignem kući u Čačak. Ali poslužime sreća. Pošto sam benzin plaćao čekom, točilac me uputi u kućicu da predam i ček i bon. Radnik kome sam predao ček upita me da li sam bon dao kolegi koji toči. Bez razmišljanja odgovorih – Da. Požurih u kola, da se ova moja mala prevara ne bi otkrila. Sada se već drugačije disalo. Pošto ostavih Vladimira, produžih za Železnik gde svratih kod Jelice na kafu i kraći predah. Na pumpi u Lipovici potroših poslednji bon i bez problema stigoh kući nešto posle ponoći.

Neke nove destinacije

Ne sećam se zašto 1984. godine nisam išao na letovanje. Početak naredne 1985. godine donese neke promene u mom životu pa tako bi i sa izborom mesta gde ću provesti letnji odmor. Sa tadašnjom devojkom Jasnom, njenom drugaricom Majom i njenim momkom Milanom odlučismo da kampujemo u Savudriji. Ovo je bilo moje prvo kampovanje u životu.

Tokom boravka u Savudriji pravili smo izlete u okolna mesta kao što su Portorož i Piran. U Portorožu ćemo jesti pastu sa tartufima. Pošto su Maja i Milan išli na letnju školu fizike na jezero Komo, pravimo im društvo tokom kratkog putovanja po severu Italije. Prvi dan odlazimo preko Lipica do Trsta. Vraćamo se u Jugoslaviju i kampujemo u jednom šumarku između Sežane i Lipica. Potom odlazimo u Veneciju. Po obilasku grada odlazimo da kampujemo u banji Montegrotte Terme. Naredni dan je bio predviđen za obilazak obližnje Padove.

Bio je ovo moj prvi boravak u Padovi. Obilazimo baziliku Sv. Antonija ispred koje stoji skulptura mletačkog generala Gatamelate na konju, delo čuvenog vajara Donatelaiz 1453. godine. Tu je i Cappela degli Scrovegni koja je oslikana Đotovim freskama. Takođe, obilazimo trg Pratto della Valle na kome se nalazi bazilika Sv. Justine. U Padovi se nalazi i jedan od najstarijih univerziteta u Evropi, osnovan 1222. godine. Na njemu je 1545. godine diplomirala prva žena u Evropi, Elena Lucrezia Piscopia. Ovde nam se putevi razdvajaju, Maja i Milan produžavaju na Komo, a Jasna i ja se vraćamo za Jugoslaviju. Cilj nam je Mali Lošinj. Dok ručamo u jednoj piceriji, pomalo u šali predlažem da i mi produžimo za Komo.

Povratak sa setom

Od Venecije ka Trstu idemo putem pored obale. Zadržavamo se u Trstu tako da granicu prelazimo posle ponoći. Na graničnom prelazu traže da izađem iz kola i otvorim gepek. Tek tada vidim da sa obe strane puta stoje naoružani vojnici. Izgleda da smo naleteli na neku raciju. Vozim kroz Istru. Pošto je već prilično kasno, stajem pored puta u blizini gradića Grožnjan. Ubrzo počinje pravi potop, takav da je voda ušla čak i unutrašnjost kola. Posle oblačnog jutra vreme se popravlja, tako da prvo svraćamo u Grožnjan, a zatim i u Motovun. Radi se o gradićima koji su sagrađeni na vrhu brežuljka. Pogled iz ovih mesta predstavlja pravi užitak. Pre nego smo stigli na trajekt u Brestovi zadržavamo se kratko u Pazinu.

Iz Brestove trajekt vozi do Porozine na Cresu, a na Lošinj se prelazi preko pokretnog mosta koji je izgrađen kod mesta Osor. Naše odredište je mesto Mali Lošinj, tačnije kamp u uvali Čikat. Ovde provodimo par dana i krećemo nazad. Od Rijeke, preko Delnica, Kočevja i Novog Mesta stižemo u Otočec na Krki. Ovde provodimo noć u kampu pored Krke, a ujutru obilazimo obližnje šume u potrazi za pečurkama. Ovde smo se kratko zadržali i na odlasku kada sam u šumi iznad auto puta našao jednu od najukusnijih pečuraka Blagvu ili Jajčaru (Amanita Caesarea). Sledio je povratak u Beograd.

Oproštaj sa Jugom

Te 1989. godine, kada sam ponovo letovao na Jadranu ništa nije slutilo da će već koliko za dve godine Jugoslavija biti bivša država. Vladimir i ja smo odlučili da ove godine letujemo u Crnoj Gori, tačnije u Budvi. Ne računajući dva dana provedena u Rafailovićima 1982. godine ovo je bilo moje prvo letovanje na crnogorskom primoriju. Na ovom putovanju su nam se prigružili i Snežana i Miodrag Popović. Vladimir i ja smo u Čačak došli dan ranije. Sutradan su pristigli i Popovići i posle doručka kod moje mama Rade mogli smo da krenemo u avanturu.

Prva destinacija nam je bila Žabljak, gde smo planirali da ostanemo tri dana u hotelu „Durmitor“. Usput svraćamo u manastir Mileševu. A onda preko Jabuke, Pljevalja i Đurđevića Tare stižemo u najviše gradsko naselje u Jugoslaviji – Žabljak. Početak avgusta je, ali na skoro 1500 metara nadmorske visine ipak se oseća svežina. Dobro upućeni kažu da je ovo vreme najpogodnije za posetu Durmitoru. Ali mi nećemo biti te sreće, jer će tih dana ovde gotovo sve vreme padati kiša.

Smeštamo se u drveni bungalov pored glavne zgrade hotela, koji postoji još od pre II svetskog rata. Smeštaj smo rezervisali na bazi punog pansiona. Vreme koristimo za obilazak Crnog jezera, Zminjeg jezera i pokušajima da se popenjemo na neki od vrhova Durmitora. Pošto nismo opremljeni za planinarenje naši pokušaji se uglavnom završavju u podnožju Velikog međeda i Savinog kuka. Sledeće odredište nam je bilo Cetinje i Lovćen. Usput Vladimir i ja želimo da svratimo u Nikšić kod našeg kolege i prijatelja Mila Tomaševića, koji se tamo nalazi kod majke i sestara. Sa Popovićima smo se dogovorili da se nađemo na Cetinju oko četiri sata.

Greškom u raj

Lutamo na izlasku iz Žabljaka i nalazimo se na putu koji obilazi Durmitor. Iako je put makadamski odlučujemo da se njime spustimo do Plužina i Pivskog jezera i tim putem stignemo u Nikšić. Predivni pejzaži Durmitora, pogled na Prutaš, Sedlo i druge delove masiva Durmitora kao da govore da je dobro što smo zalutali. Završni ugođaj pruža pogled na svetlo zelenu vodu Pive, zarobljene u jezero HE „Piva“, branom visine preko 200 metara kod sela Mratinje. Put prema Nikšiću je deo magistrale Sarajevo – Titograd.

Deo od Foče do Nikšića je skoro završen tako da se vozimo novim putem izgrađenim po svim standardima. Usput svraćamo do Pivskog manastira, koji je izmešten zbog formiranja akumulacionog jezera. Brzo nalazimo kuću porodice Tomašević. Ostajemo na ručku i nastavljamo put ka cetinju. Pošto smo se našli sa Popovićima penjemo se na Lovćen, uživamo u pogledu na Crnu Goru sa jezerskog vrha i preostaje nam da se spustimo u Budvu.

Uživanje, a ništa nije slutilo

Spuštalo se veče kada smo stigli u Budvu. Brzo nađosmo smeštaj. Istina malo podalje od same Budve u Lastvi Grbaljskoj. Ali u blizini je jedna od najlepših plaža u Crnoj Gori – Jaz. Tu ćemo uživati narednih sedam dana. Svaki dan ćemo odlaziti u Budvu, provodeći tamo jutra i večeri. Tokom boravka u Budvi napravićemo par izleta prema jugu Crne Gore i Boki Kotorskoj. Popovići odlučiše da ostanu još par dana, a Vladimir i ja se uputismo kući preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Usput svratismo na kratko u Dubrovnik i Mostar. Posetu vrelu Bune pored Blagaja iskoristismo da u obližnjem restoranu ručamo pastrmku.

A kratak predah u Sarajevu pruži nam šansu za posetu Bašćaršiji i predah uz ćevape kod čuvenog „Želje“. Iz Sarajeva krenusmo u sumrak. Na skretanju za Sokolac zaustavi nas milicioner, ali da bi zamolio da povezemo njegovog kolegu do Čačka.

Dunuše neki novi vetrovi

Trebalo je da prođe punih osam godina da se ponovo nađem na Jadranu. Više to nije bilo putovanje kroz veliku državu. Sada se ona zvala Savezna Republika Jugoslavija. I od nekadašnje države u njenom sastavu su ostale samo Srbija i Crna Gora. U međuvremenu se na ovim prostorima desilo mnogo toga. Nestala je jedna država koja je za nešto više od 70 godina promenila nekoliko naziva, ali i epitetima kojima su je čašćavali njeni žitelji.

Dva dana pre polaska na odmor u Bečiće Aleksandra je napunila prvi rođendan i ovo je bilo njeno prvo ozbiljno putovanje. Smeštaj smo rezervisali preko čačanskog „Autoprevozturista“ u hotelu „Splendid“. Bio je to stari hotel iz socijalističkog perioda, prilično ruiniran, jer su tokom zbivanja na ovim prostorima tokom devedesetih godina u njemu boravile izbeglice. Kasnije kada bude napravljen novi „Splendid“ hvaliću se kako smo tamo boravili. Biće ovo zanimljivo letovanje, jer će voda mora, tokom celog boravka biti izuzetno hladna. Tako da se neću nijednom okupati.

Čekajući novi milenijum

Pošto uspeli nekako da spakujemo stvari, uključujući i Aleksandrina kolica u našeg “Juga” mogli da smo da se uputimo prema Jadranu. Prvu pauzu, radi doručka pravimo na Zlatiboru. Posle toga počinje saobraćajna avantura. Prvo treba savladati krivine dok se spuštamo niz Zlatibor, a onda i kanjon Morače i druge pasne delove puta kroz Crnu Goru. Od Titograda se vozimo dobrim putem ka Budvi. Doduše imamo problema sa Aleksandrom koja se na izlasku iz Titograda baš rasplakala. U Bečiće stižemo relativno rano tako da možemo da se smestimo i malo odmorimo pre večere. Sobe nisu neudobne, ali su nameštaj, a posebno kupatilo baš izraubovani. Hrana u restoranu će biti prilično dobra. Konobari tokom večere prave interviju gostiju u pogledu izbora hrane za naredni dan. Doručak je na bazi “Švedskog stola” što je već počinjalo da bude standard i u našim hotelima.

Sve sem kupanja

Pored svakodnevnog sunčanja na hotelskoj plaži trudimo se da napravimo izlete u okolinu, uglavnom u večernjim časovima. Tako odlazimo par puta u susednu Budvu, ali i do Kotora i Tivta. Jedan dan smo se provozali sve do Sutomora. Tokom te šetnje svraćamo u manastir Reževiće, gde je iguman monah Mardarije, rodom iz Gojne Gore. Pošto je on bio prijatelj sa Dankinim dedom i stricem svraćamo da ga obiđemo i pozdravimo. Danka je kao dete sa stricem i njegovom porodicom kampovala u maslinjaku pored manastira. Da je voda bila topla bio bi to prilično ugodan boravak.

U isto vreme u hotelu “Alet” letovala je i porodica Stanković, Irena, Zorica i Nebojša. Par puta smo se našli i sa njima. A jedan dan sam sa njima išao i na, u to vreme čuveni, buvljak u Tuzi. Kada nismo išli van onda smo se šetali obalom uz obavezno svraćanje u odmaralište “Naftne industrije” na odlične kolače. Malu senku na boravak u “Splednidu” bacilo je skraćivanje boravka za jedan dan. Po našem računu pretposlednje veče boravka konobar nam je neočekivano saopštio da nam je to poslednja večera. Umesto da proverimo na recepciji da li je to tačno mis mo se spakovali i posle doručka krenuli da se odjavimo. Recepcioner nas je začuđeno pitao zašto idemo kad imamo još jedan dan. Nismo hteli da se vraćamo iako je on išao za nama sve do kola ubeđujući nas da se predomislimo.

Bio je ovo svojevrstan oproštaj sa Jugoslavijom, kao turističkom destinacijom. Jer sledeći put kada budem boravio na crnogorskom delu Jadrana to će biti dražava Crna Gora. A putovanja će imati odrednicu Tour de Balkan.