U tekućoj izbornoj kampanji obrazovanje je jedna od glavnih tema srpskih političara. Ali nemam nameru da se bavim obrazovanjem kao političkom temom, već kao društvenim segmentom koji je od vitalne životne važnosti. Naravno ne kao kvantitaivna kategorija gde se očekuje da će nam biti bolje ako budemo imali više građana sa visokoškolskim diplomama. Interesuje me obrazovanje u kome će mladi ljudi osvojiti slobodu za sebe, ali i za sve oko sebe. To mu pomalo dođe kao – ko o čemu.
Slobodu koja podrazumeva gledanje otvorenim očima na svet oko sebe i slobodu da se o njemu govori kritički, ali bez straha da će snositi posledice od strane onih kojima ta kritika nije po volji. I naravno slobodu da se prihvata kritika i njima upućena bez potrebe da se neprilično reaguje u odnosu na onoga ko je tu kritiku izrekao. Ne znam zašto mi se u ovom trenutku misli usmeravaju ka Dositeju Obradoviću i njegovim nastojanjima od pre dva veka. Svestan sam da nije dobro porediti Srbiju sa početka XIX veka koja je pokušavala da se izbavi iz vekovnog turskog ropstva i Srbiju sa početka XXI veka. Ali imam utisak da nam fali razmišljanja pre svega o o tome šta hoćemo i šta možemo.
Ko o čemu - šta treba da školujemo?
Ne slažem se uvek sa stavovima koleginice Srbijanke Turajlić, ali ono što je izrekla pre neki dan u potpunosti podržavam. Srbija ne može da školuje ovoliki broj uskospecijalizovanih stručnjaka, jer slaba privreda ne može da apsorbuje takav široki skup specijalnosti. A čak i da je privreda znatno bolja pitanje je da li Srbiji trebaju sva ta usmerenja u okviru standardnih struka kroz čije obrazovanje na opštem nivou može da se obezbedi sasvim dovoljno kvalitetnog znanja. S druge strane ako se pogledaju nastavni planovi na srpskim fakultetima može se videti da postoji čitav niz modernih usmerenja koja su aktuelna na svetskom nivou.
Međutim, ako se zagrebe ispod površine onda se može videti da u okviru tih atraktivnih smerova kriju često predmeti koji ni po čemu ne pripadaju toj oblasti. Razlog je jednostavan – predmeti se uključuju u nastavne planove prema raspoloživim kadrovima, a ne prema potrebama struke. Nažalost kad je već izostala samokritičnost na fakultetima akreditaciona komisija je morala da bude rezolutnija. I da takve nastavne planove upakovane u pogrešnu „oblandu“ ne akredituje. Vrlo često kao odgovor, na kritike koje su motivisane ovakvim slučajevima može da se čuje da je to rizik fakulteta i da ako je nastavni plan loš neće imati studenata. Nažalost u Srbiji je obrazovanje postalo trgovačka kategorija, tj. studenti se pokušavaju privući tzv. atraktivnošću studijskih programa, a ne znanjem koje im se nudi tokom studija.
A doktorske studije - to je posebna priča
Druga primedba koleginice Turajlić odnosila se na doktorske studije, koje su zaista poseban „kvalitet“ srpskog obrazovanja. Jednostavno kao i master i ove studije se bukvalno posmatraju kao prosti nastavak prethodnog nivoa studija. Kvote za upis studenata su prevelike što je posebno loše za tehničke fakultete. Gde se to neminovno odražava na kvalitet znanja koje se stiče. Odgovornost se obično prebacuje na studente. Tako da se stiče utisak da su za neuspešnosti krivi oni. A ne fakulteti kao institucije i profesori koji na njima rade.
Upisom na doktorske studije studenti uglavnom ne znaju u okviru kog istraživanja će se one odvijati. Tako da nije redak slučaj da student koji uspešno položi predviđene ispite ne može da nađe mentora za dalji tok studija. Ovakvim stanjem se samo produžava loše stanje kakvo postoji još na osnovnim studijama. Pre svega u pogledu dimenzionisanja broja studenata na pojedinim studijskim programima. Na taj način Srbija dobija veliki broj svršenih studenata, master i doktora u oblastima koje nisu potrebne Srbiji. I njenoj pre svega posrnuloj privredi.
Verovatno je da su svi relevantni faktori svesni ovakvog stanja. Da li su spremni da to javno priznaju to je već drugo pitanje. Ovo što se sada govori u okviru predizborne kampanje više je u funkciji privlačenja potencijalnih glasača. A manje u funkciji brige za stanje u srpskom visokom školstvu i nauci. A realan pristup ovoj oblasti sigurno je jedan od najvažnijih faktora „izlaska Srbije na zelenu granu“. Ovako ćemo i dalje biti u vrhu svetske liste po „odlivu pameti“. Privreda će i dalje imati slaznu putanju. A mi ćemo i dalje biti uvereni da znamo kako treba raditi. Ali neko drugi je uvek kriv što se ne radi kako treba. I onda opet sledi – ko o čemu.
1. mart 2014. godine