Propusti

Iznenadih se kad videh da nisam pisao već dva meseca. Iako sam okupiran mnogim aktivnostima tako dugo nepisanje ipak ne liči na mene. Reših da to odmah ispravim i onda videh da mi je ostao nedovršen tekst od pre mesec dana. Završiću ga narednih dana iako neće biti baš aktuelan, kao što bi bio kad je započet. U međuvremenu sam imao nameru da napišem nešto na temu rada i radnog vremena. Ali to mi je nekako promaklo. Onda prisustvovah predavanju na temu veštačke inteligencije. Iako nisam previše očekivao bilo mi je prilično intrigantno. Ili kako reče predavač ekscentrično. Ako se okrenemo oko sebe videćemo da smo zatrpani informacijama o veštačkoj inteligenciji. U stručnim krugovima u ovoj oblasti se vidi budućnost. Gotovo da nema istraživača koji ne pokušava da svoja istraživanja ne proturi kroz prizmu veštačke inteligencije. Iznenadih se da predavanju prisustvova jako malo slušalaca.

Sve ovo mi se nametnu kao dobar šlagvort za pisanje. Naravno neću i ne mogu da sporim vezano za veštačku inteligenciju. Ne zato što nemam svoje mišljenje na tu temu. Jednostavno stvar je suviše „vruća“ da bih je hladio svojim stavovima. Dovoljno je što su me prirodno stigle godine. Nema potrebe da samog sebe ad hoc svrstavam u one za koje se kaže da su konzervativni. Prepustimo vremenu da pokaže da li će ono u šta se svi trenutno kunu izdržati probu tog istog vremena. Ono što me je zabrinulo je odsustvo šireg nastavničkog auditorijuma na pomenutom predavanju. Pogotovu onih koji se direktno ili indirektno deklarišu kao poslenici u ovoj oblasti. Prisustvo ovakvim predavanjima je prilika da se čuje nešto novo, prevaziđe neka nedoumica. Ali da se i dodatno postave neka nova pitanja. Jer ne mora nužno da se ponašamo po principu – „Kud svi Turci tu i mali Mujo“.

Šta bi sa radom?

Ne znam šta je interes većine kada je u pitanju veštačka inteligencija. Ali očigledno je da su se ljudi „primili“. U suštini najmanje se govori šta čovečanstvo treba da očekuje od veštačke inteligencije. Imam neko svoje mišljenje, ali ga ne bih iznosio. Suviše je radikalno. Mnogi bi se ljutnuli. Ovako zadržaću se samo na onim što je ljudima uvek bio cilj. Olakšavanje vršenja različitih poslova. To smo već u mnogome postigli sa računarima. Mislim da nije potrebno navoditi primere. Dovoljno je reći da mnoge poslove možemo da obavimo ne izlazeći iz kuće. Kad sam počinjao profesionalnu karijeru vodila me je misao da učestvujem u jednoj plemenitoj misiji. A onda shvatih da se računari sve više koriste po principu „umetnost radi umetnosti“. Jednostavno počesmo da računarima nalazimo mesto i tamo gde mu nije mesto. Plašim se da tako ne bude i sa veštačkom inteligencijom.

Iznad mog radnog stola dugo su stajale razne izreke. Jedna je i ona čuvena – „Dokon um je đavolje igralište“. Možda neki očekuju da će im veštačka inteligencija omogućiti da budu dokoni. Eto prilike da nam svašta padne na pamet. A možda nešto padne na pamet i veštačkoj inteligenciji. Ili i jednima i drugima. I eto belaja. Posle se pitamo koje kriv. Zato je možda bolje da radimo, pa nećemo biti dokoni. Veštačku inteligenciju iskoristimo da nam pomogne. A ne da nas zameni. Bojim se da su tražeći sredstva za olakšavanje poslova ljudi počeli da gube sposobnost uživanja u radu. Sada je veštačka inteligencija novi izazov. Za neke najveća šansa da smanje radne aktivnosti. A onda će da uživaju u životu. Posle svega moramo staviti prst na čelo i zapitati šta nam je cilj u životu. Što pre, jer možda već sutra može biti kasno.